Frida Kahlo: Art, Garden, Life

fridasgarden01.jpg

22GARDENSUNFLOWER-master675.jpg

frida-garden-6.jpg

frida_garden_1.jpg

8361bfda05afa1d9_8279-w500-h400-b0-p0--southwestern-decorative-objects-and-figurines.jpg

7644f3dc-90a7-4a6e-ad4b-991706b72fde_750_469.jpg

DSCN1474.JPG

Advertisements

Дан осми

Кад из снова ишчезне све што овом свету припада,

па и разум који га разуме, постаће сан ALI ZOI,

други живот.

Борислав Пекић, Златно руно

 

35771602_9_l

Још један дан без имена и дамара зачиње се у материци неба. Птице расањују зору, усецајући се оштро гласовима, као прастарим крицима, у недосањан сан. Зграде начињу сунце, небо тоне у град. У плими и осеци тек рођених мисли даве се испразна значења, скривена у непочинку. Склопљени капци покушавају да заробе и оприсутне лет полуделих слика, скидајући машак са сна. Јутро раздевичује тело, али не да се његово девичанство – сан. Не да да буде обешчашћен.

Упостојих се двадесетдеветог фебруара, несумњиво – године преступне. Моја хибернација је отпочела када и ја отпочех, онда када се суочих са својим Првим даном, пре првог починка, када ми се гласнуло прво јутро. У једно свитање, у свом упостојавању, зеница још недовољно великих да приме свет, суочих се са сплетом неотесаних облика. Ослободих тело.

Не сећам се првог непочинка, нити тренутка када први пут заробих сан међу зидине стварног. Али, верујем да устук није био могућ. Сада сам непозната која тежи бесконачности, усред једначине, заграђена коренима. Камен сам хитнут у висине, с намером да осетим трзаје неба и потонем у његову дубину. Ипак, колебам се као дах самртника и котрљам као чик по том истом небу, птицама испревртаном, уображеном, исписујући сопствену путању, лемнискату исцртану овим истим телом, заборављеним. Падам низ властиту попутнину, икаровски, са перчином неба на плећима и нарамком времена у рукама, осећајући сву тежину плаветнила којим сам покропљена. За мном дише мој сан. Два неба – једно у другом. Ја у сну, и сан у мени. Сутра – нови покушај продирања. Враћање у сан. У свет.

Свеједно.

Зар је могуће да постоји некакво Сутра? Зар није Данас надеждније јуче? Сутра посувраћено? И свако је Данас Осми дан стварања.

Бриде речи-променљиве јаче од усијаног гвожђа. Плетем слова. Згушњавам ретке. Моја је глад изван тела. Кушам неизвесност бескраја, у нутрини неба, да осветлим Своје и Туђе снове скривене у звеци дана, уваљане у голо, непристојно Ништа. Чекање се наставља док не освестим сан. А уснућу пре но што ме пробуди смрт. Прареч.

Зрни дан. Осми. Сумраком оивичен.

Зри време. O, зар?

Марија Мирковић

Prva ljubav (Infekcija)

Megan

Ponekad pomislim

kako njen pogled biva usamljen.

Njene mi oci govore

Da je Tihi okean  zaista star.

Tibet je u oblacima,

i to mi kazuju.

 

Univerzum je tacka u njoj, ne ona u Njemu.

Ne voli politiku, blokove, stranke,

voli slobodu,

cvet, kišu i svoje dvorište.

Ponekad je zateknem kako gleda Mesec.

Imaju istu jačinu, snagu prenošenja i primanja,

snagu jedinstvenosti.

 

Uvukla mi se pod kožu kako kakav krpelj.

Ljudi mi govore da idem doktoru.

Ne želim, želim je večno u sebi.

Strah me je samo,

infekcije.

 

Vladimir Savić, avgust 2016.

Forest Landscape – Ellie Davies

Davies_11.jpg

What is a forest? Is it the trees or the space that exists between them?

“A forest is what exists between its trees, between its dense undergrowth and its clearings, between all its life cycles and their different time-scales…A forest is a meeting place between those who enter it and something unnameable and attendant…Something intangible and within touching distance. Neither silent nor audible.”

—John Berger, Hold Everything Dear: Dispatches on Survival and Resistance

Davies_07.jpg

The swirling, hanging and drifting smoke allows us to observe time moving at an almost imperceptible pace, and to focus on the interior space that is very much part of “the forest,” guiding the eye away from the trees and allowing it to linger on this “betweenness.” Suspended and still, the smoke fills the spaces between the trees reflecting this physical experience: the palpable and brooding cognizance of the forest, the muffled and flattened sound, the prickling sense of heightened awareness. The mist fills the gaps to show the spaces between, as if we can slip through and escape time itself.

—Ellie Davies

Ellie-DaviesSmoke-and-Mirrors-10.jpg

Seeking a balance between the wild places of youth, and a pervasive sense of disconnectedness with the natural world.

Ellie-DaviesSmoke-and-Mirrors-2.jpg

Stars-1.jpgStars-14.jpg

2e2c87d76fe509a8d3e1948e45ee9b92-large.jpg

xIslands-2-2.jpg

xIslands-4-copy.jpg

Bela tvrđava (Orhan Pamuk)

Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

orhan-pamuk.gif

Nije mi palo na pamet da će on želeti da dok zajedno pišemo, zajedno i sedimo za istim stolom. Čim se on dao na pisanje, ja sam proveravao kako ću ponovo moći da se vratim onoj dokonoj slobodi roba neradnika; prevario sam se. Rekao je da treba da sedimo na dva kraja stola i pišemo jedan naspram drugog: jedino tako, naši umovi, koji će pred nekim opasnim temama hteti da se olenje, radili bi kako valja, jedino tako bismo jedan drugom mogli ulivati radnu naviku i disciplinu. Ali sve je to, znao sam, bio izgovor. Plašio se toga da ostane sam, bojao se da bi se, dok razmišlja, mogao osetiti usamljenim. To sam shvatio i kada je, suočivši se sa praznom hartijom, počeo da mrmlja tako da sam mogao da ga čujem, očekivao je da unapred odobrim ono o čemu je želeo da piše. Nakon što je naškraba nekoliko rečenica, radoznalo i bez ikakve nadmenosti, već nekako detinje skromno, stade da mi pokazuje što je napisao: da li je to možda nešto o čemu vredi pisati? Naravno, potvrdio sam da jeste.

Tako sam ja za dva meseca o njegovom životu saznao onoliko koliko nisam mogao saznati za jedanaest godina. Njegovi su živeli u Jedrenu, gradu u koji smo mi kasnije otišli zajedno sa sultanom. Otac mu je umro veoma rano, nije bio siguran ni da je upamtio njegov lik. Majka mu je bila jedna vredna žena. Kasnije se preudala. Sa prvim mužom imala je dvoje dece, jedno muško i jedno žensko. Sa drugim je, pak, imala četiri sina. Taj čovek je bio jorgandžija. Dete koje je najviše volelo da uči, bio je, naravno, Hodža. Saznao sam da je on bio i najpametniji, najsposobniji, najvredniji i najjači među braćom. On je bio i najpošteniji. Svih njih, sa izuzetkom sestre, sećao se sa mržnjom, ali nije bio sasvim siguran da li je sve to imalo veze sa pisanjem. Ohrabrio sam ga, možda i zato što sam još tada naslutio da ću znatno kasnije taj stil i tu njegovu životnu priču prihvatiti kao da su moji. Bilo je nečega u njegovom jeziku i držanju što sam voleo i želeo da naučim. Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

Bela tvrđava (Orhan Pamuk)

Herman Hese: Igra staklenih perli

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

7a8ff0e22c079e51cbb97e44377eb2c7

– Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost – takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.

– Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.

– Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti…

– Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline…

– Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.

– Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.

– Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veći i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog početka, on je bio možda haotičan, ali je bio zavičaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je stvorio našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga.

BUKA

Kulturna kontekstualizacija manične depresije

„Imam problem sa osobama koje govore da je nešto stvarno ili nije stvarno, normalno ili nenormalno. Značenje ovih pojmova za mene je veoma lična i subjektivna stvar. Uvek sam bio zbunjen i nikada nisam pravio stroge zaključke pri razumevanje ovakve vrste reči.“

Tim Barton

touched with fire movie.jpg
Fotografija iz filma “Touched With Fire”

 

Pojam normalnosti bio je sasvim upitan u našem domu otkad znam za sebe. Kategorije normalnan-lud nisu baš bile bliske i  podudarne sa diskursom naših komšija. Zbog toga su na našem stolu bile knjige drugog tipa – stručna filozofska literatura. Ja biram Fukoa, Frojda, Junga, Gofmana, a brat medicinu. Fakulteti koji su vremenom doveli drugačije, nekad neprijatno iskustvo iz ranog detinjstva u stanje apsolutne normalnosti unutar naših sistema razumevanja života i različitih ljudskih ponašanja. Za jednog polarnog medveda[1] u kući ovakva širina razumevanja je neophodna. Za razumevanje (bi)polar-nih medveda u lokalnim zajednicama takođe je potreban jedan obrazovni komad antropologije, sociologije, psihologije, i naravno medicine. Na primer, antropologija kaže da maničnu depresiju treba kontekstualizovati, što znači da se ovakva karakteristika ponašanja različito vrednuje u različitim zajednicama. U nekim društvima manično ponašanje znači pogodan status u zajednici, jer se smatra produktivnom i kreativnom životnom fazom. U evropskom kontekstu, manična depresija je uglavnom tumačena kao devijantno ponašanje. Najčešće nosi stigmu nenormalnosti, problematičnosti, nečega što se treba sakriti od javnosti. Manična depresija, depresija, panika, šizofrenija i sl. psihicke poteškoće imaju iste simptome svuda u svetu, međutim, društvo je to koje oblikuje bolest prihvatajući je na različite načine. Način na koji se pojava tretira, uticaće na odluke pacijenta kada je lečenje u pitanju. Tretiranje bolesti u različitim kulturama uspostavlja i skalu stigmatizacije bolesnika, te njegovog odnosa sa porodicom i prijateljima. Skala stigmatizacije varira, takođe, u zavisnosti od društvenog statusa. Isto važi za manjine bilo kojeg tipa (nacionalne, seksualne, etničke, religijske, stigma na rasnoj osnovi…).[2] Zbog svesnosti uticaja kulture na oblikovanje mentalne i fizičke bolesti, u medicini je razvijena oblast koja se zove etno-medicina. Ovo je prostor u kojem antropologija može da da svoj doprinos.

Prema istraživanjima antropološkinje Emili Martin, manična depresija u Americi je nešto kao „stil življenja“.[3] Svi žure, malo spavaju, ludo se ponašaju, brzo hodaju, prinuđeni su da ubrzano razmišljaju. Ovo je učestalo američko razumevanje manije – manija kao stil, pa čak i poželjan stil života i razmišljanja, jer, naravno, može da uveća ekonomski kapital.

„Energičnost uz manično ponašanje čini se da je otvorila potencijal za preduzetnike, biznismene i zabavljače. CEO, Holivudske zvezde, kao i MTV The Real World omladina prosto je prigrlila dijagnozu manične depresije, otkrivši kreativnost manije i žaleći zbog njenog neodvojivog dela – depresije.” [4]

Prema nalazima Emili Martin, zapisi o maničnoj depresiji do 1940. godine bili su prava retkost. Početkom 1970-ih laboratorijska istraživanja pokazala su da litijum može biti delotvoran pri lečenju manije. Ovo je period kada se o maniji u američkom društvu počinje govoriti kao o kreativnoj sili i o bolesti ponašanja koja se može kontrolisati. Drugim rečima, uz pomoć lekova rezovanje i emocionalnost bipolarne osobe može biti tokom celog života u normali.

Sedamdesete su godine u kojima su neke poznate ličnosti podelile sa javnošću deo svoje biografije koja je krila maničnu depresiju. Upravo ovi izdvojeni heroji doprineli su da se na maničnu fazu bipolarnosti gleda kao na priliku za postizanje izvaredno uspešne karijere.[5] Jednu deceniju kasnije, Kej Džamison, uvaženi američki psihijatar, počela je da objavljuje radove o odnosu mentalnih bolesti i umetnosti. U svojim tekstovima navela je oko dvesta autora koji boluju od manične depresije. Među njima su Virdžinija Vulf, Vinset Van Gog, Edgar Alan Po, Edvard Munk, Džordžija O’Kifi i Džekson Polok.

 „Dok traje epizoda manije, pacijenti pokazuju simptome koji su sasvim opozitni simptomima depresije. Najčešće manje spavaju a imaju dosta energije, produktivnost im raste. Često su paranoični. Govor im je ubrzan, govore sa uzbuđenjem, misli su im brže od onoga što bi hteli da izgovore, pa često lete sa teme na temu. Neretko ističu važnost njihovih ideja i dela. Osetljivost u ovom stanju dovodi do impulsivnog ponašanja i osuđivanja.“ [6]

U knjizi Touched with fire: Manic Depressive Illness and Artistic Temperament, Džemison objašnjava paralelu između kreativnog i hipomaničnog ponašanja na sledeći način:

“rečitost, ubrzanost i fleksibilnost misli sa jedne strane,  mogućnost kombinovanja ideja sa namerom kreiranja novih i originalnih oblika, sa druge.“

Manično i depresivno ponašanje potrebno je kontekstualizovati. Ipak, ne bi trebalo maničnu depresiju razumeti isključivo kao društveni konstrukt i romantizovati je zbog kreativnog potencijala, jer zasigurno postoje osetni fakti koji proizvode promene u ponašanju pojedinca, koji su za njega neretko opasni, pogotovo u depresivnoj fazi bolesti. Po knjizi Touched With Fire Kej Džamison 2015. snimljen je istoimeni film, koji na realističan način prikazuje manične i depresivne faze para koji odlučuje da zasnuje porodicu. Film teži da prikaže produktivnost manične faze, njenu živost, vatrenost, ubrzanost ali i potrebu za medicinskom kontrolom bolesti, odnosno držanjem razbuktale vatre u granicama normale. Posle manične faze pacijent pada u stanje depresije, koje je podjednako jako koliko i manični period. Ukoliko je osoba predugo o fazama maničnosti i depresije, postaje sve teže uskladiti emocionalnost prema standardima “normalnog”. Tek posle dužeg vremena redovne terapije, pacijent ima blage manične faze, kontrolisane elemente uzbuđenja, ubrzanosti, ideacije. Jedan od najčešćih razloga zašto polarni medvedi odbijaju terapiju, jeste strah da će izgubiti sebe, svoju divlju prirodu, imaginaciju, ideaciju i kreativnost. Ipak, bez medicinske kontrole, manična depresija je destruktivan poremećaj emocionalnog ponašanja.

***

Pisanje ovog teksta započela sam sa namerom isticanja drugosti bilo koje vrste, kao prilike za učenjem, saznavanjem i uviđanjem društva oko sebe kroz specifičnost koja nam je data. Drugosti, ako ih razumevamo, izučavamo i prihvatamo, bivaju najjači podsticaj za naše napredovanje kada je reč o društvenom kapitalu. Biti onakav kako većinsko društvo nalaže nekada nije moguće, a najčešće je manipulativno i predstavlja igru superiornosti i inferirornosti. Učenom čoveku ovo posebno smeta i šteti. Drugačiji u našem okruženju uče nas da ne moramo da pripadamo da bismo bili srećni. Sigurnost nije u pripadanju širem društvu, već u pripadanju samom sebi. Do ovih zaključaka došla sam posmatrajući godinama jednog dobrog debelog polarnog medveda. Biti drugačiji znači skarifikaciju sa unutrašnje strane kože – ispisivanje onoga što znači društveno prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje.

Napisala: Venesa Musovic

[1] Termin polarni medved koristim kao metaforu za osobu koja ima manično-depresivni poremećaj. Termin je preuzet iz filma Infinetley Polar Bear (2014)  u režiji Maje Forbes.

[2] Knjiga u kojoj je podrobno na sociološki način objašnjen proces stigmatizacije, marginalizacije i ogoljavanja identiteta stigmatizovane osobe jeste Azil Irvinga Gofmana.

[4] Martin, Emily. 2007. Bipolar Expedition: Mania and Depression in American Culture.

[5] U knjizi Josh: My Up and Down, In and Out Life poznatog pozorišnog producenta govori se o uspešnoj karijeri i maničnim fazama koje su za Džoša Logana bile produktivne. Knjiga je obavljena 1976. godine. Jedna je od prvih i najpopularnijih knjiga o maničnoj depresiji.

[6] Key Redfield Jamison, Manic-Depressive Illness and Creativity.

O Carigradu i njegovoj sirotinji

12174858733_5d24e1e591_b.jpg

Prepun je Carigrad Bošnjaka. Najviše ih je iz Bosne i Makedonije, iz Sandžaka. Ima ih iz Primorja, kao da nije bilo kraja ni varoši koja nije neko svoje ropče trognula ovamo, da linga i halida carigradskom čaršijom i čopli s njene vječito pune trpeze.

Carigrad je grad sirotinje. Nije! -popravio sam se, odmah. Jedan bi je bogataš kupio na trgu, kao stoku. Sirotinja nije za drugo, samo što nema cijenu ni prođu, jeftinija je građa na stambolskom pazaru.

Carigrad je grad bogatih. Nije! -prevario sam se opet. Nema para na svijetu da kupe njegovu sirotinju. Može li ko kupiti vodu, vazduh, i oblake na nebu?

Carigrad je svačiji grad, i ničiji. Bez duše i srca, hrani se ljudima koje rađa. I živi. Noć mu donese ono što uzme dan. Gubi i dobija, a ne poznaje mu se ništa. Mlađi je od ljudi, stariji od gradova.

Pao sam s nogu, a nisam prošao ni sve mahale oko Sinan-pašine džamije, kamoli ovo gnijezdo, zgomilano kao gnjide u šavu, uz mrtvu nogu od Bosfora. Je li to šareni Carigrad koga svaki dan gledam s pendžera carske sobe u kojoj radim. U kojoj sam radio, moram da popravim i u ovoj jaziji koju ostavljam kao poslednji zapis o sebi.

Sreo sam koje ne tražim, ne nađoh koje sam mislio. A ne znam koga sam tražio.

Odlomak iz knjige Tuđe gnijezdo Huseina Bašića

TUĐE GNIJEZDO – Husein Bašić

Husein_Basic_bigCijelog sam života gučio nadu da će pravi život tek doći. Sada sam pred otvorenim grobom da sahranim i ovo dugo spremanje, za koje nijesam htio da vjerujem da je bilo jedini život koji imam. – Sve bih ti prodao, a nadu ne bih – govorio je moj otac pred smrt, a ništa mu se nije lijepo dogodilo što bi mogla biti ta nada kojoj je tako i toliko vjerovao. Nije bilo para na svijetu za koje bi je pazario, dao ju je džabe, kad je bio najbliži da je sazna i ostvari. Založio je za nju sve, čak i glavu. I izgubio je sve. I glavu. Uzalud se nadao da će jednoga dana pretvoriti svoj znoj u onaj zarepak čivorljive zemlje koju je radio pod napolicu kod bogatog bega Bašdera, s kojim je, svi su mislili, trebao da usahne najljući trn u već izrođenoj lozi plavskih begova. Njegov otac, djed, pradjed, svi do devetog koljena unazad, ostavili su mu u amanet želju da osvoji zemlju i promijeni gospodara, da bude sahibija nad sobom i nad onom drugom polovinom, koja je svake godine propadala, kao da ju je voda odnosila. Ostalo je to nad njim kao prokletstvo, nataložilo se, otežalo, tražeći ispunjenje, kao dug koji se ne može više odlagati. Osvitao je tamo gdje je zamrcao, ispraćala ga je jedna zvijezda a sretala druga, nudeći mu čas žar svoga lica, čas studen i led naličja. Primao je i podnosio jedno i drugo, pretvarao milost i nemilost podjedanko u zlu paru kojom će se otkupiti. Podmirio je zemlju i načinio kuću, na mjestu gdje se dodirivalo selo i varoš, zimi da bude u gradu, ljeti na zemlji s kojom se srodio, kao da je od nje načinjen. Te se godine rodio moj šesti brat, najmlađi, a da oca nijesu ubili, bilo bi ih još toliko. Kao da je svako muško dijete bilo po jedna neoteta njiva od hadumog bega Bašdera. Kad otac ponese pare begu na posljednju vadu, započe ovakav razgovor među njima: – Okotio toliku štenad pa ti zinula zadnjica na moj mal! – rekao je beg pošto je stavio pare u džep. – Pošteno sam platio, beže, svaku paru! – ljutnuo se moj otac. – Ako su i štenad, moja su. Bog mi ih dao da ujedemo svakoga ko nas načepi! – odvratio je otac, pokazujući zube, ušiljene i ljute, kao da će da odgrize frangavi begov nos. – Poješćes ti ono što se ne jede! – rekao je zajedljivo beg, nasmijao se, kao da je time zapušio usta mome ocu, da ih više ne otvori dok je živ. – Poješće to ko mi kaže! – odbio je otac, nasmijao se na silu, da i smijehom uzvrati uvredu koju mu je nanio. – Tako, veliš? – ujeo se beg za usnu, osunuo od moga oca kao oparen, obuzeo ga ar od ljudi pred kojim mu je mirio dug. – Vidjećemo ko će šta pojesti! – ostale su za njim begove riječi, kao znak i nagovijest da je nešto počelo, a da se bez zla neće proći. Ljudi su se zgledali, kao da ništa ne razumiju od svega što je planulo i izgovrjelo među njima za trenutak. Razišli su se sa strepnjom i strahom u očima. Razgovarali su kratko, a rekli su mnogo. Više no što su mogli progunuti, jer se nešto promijenilo u obaveznom redu između moga oca i bega Bašdera. Stariji beg Bašder je bez djece, hadum, znao je to svako, pored četiri žene koje je promijenio. Zato je bio srdit i kivan na svakoga, najviše na moga oca, koji je svake godine kofrljao mušku djecu ispod same begove strehe. Odavno među njima nije bilo riječi koju su mogli bez gorčine poharčiti. Drugoga dana otac je osvanuo mrtav na kućnom pragu, s jednom nogom unutra, drugom upolje, kao da je htio da kaže da je tu granicu najlakše i najteže odbraniti. Zaklao ga begov dželat, Hajdar, čovjek odan begu i vičan poslu, koji je svoj katilski zanat doveo do savršenstva, obavljajući ga po volji i redu, onako kako je njegovom dobročinitelju, posljednjem begu Bašderu, išao ko uz nos ili mu stajao na put. Niko to nije rekao, ali su svi znali, kao da su gledali. Zato je pričao kako je ko htio i znao: kod begovih rođaka da je naš otac našao što je tražio, kod naših: da je beg zaslužio da ga snađe gore i teže no što ga je snašlo. Tako su prošivale priče tamo i ovamo, grdeći nas i dižući bega, kako je ko osjećao tuđu nesreću na sopstvenom kantaru pravde. Gotovo istoga dana kad su ubili oca, puče po narodu glas da je posljednja begova žena, Umihana, noseća; da joj je vrcnulo dijete pod pojasom, da će beg dobiti nasljednika, a zemlja sahibiju. Taj glas je izbrisao priču o pogibiji moga oca, jer je sada otac bio više mrtav i kriv, a beg prav i nedužan za sve koji su živjeli od novog, zaboravljajući staro. Za tim glasom došla je druga novost, istina ne tako nagla i glasna kao prva, već potuljena ali uporna, kazivala se šapatom, da drugi ne vide i ne čuju, jer je jedno i drugo bilo opasno, ako beg dozna. Šaputalo se na uho: dijete koje nosi Umihana nije begovo, već Hajdarovo, jer je u bega umrlo sjeme davno, ako ga je imao, i da je Umihana voljela više da prevjeri no da se vrati istim putem, kuda su vraćali ranije begove žene. To sedlo joj je već bilo spremljeno, samo se čekao dan kada će sjesti u njega, i vratiti se otkud je došla. Beg je već mjerkao i tražio djevojku, zdravicu, iz pune kuće čeljadi, koja neće biti nerotkinja kao ranije njegove žene. Na otpust im je davao novac i zabranjivao udadbu, da se ne bi otkrila mahana u koju je najzad počeo i sam da vjeruje. – Umihana se spasi! Blago Umihani! – govorile su žene, isto tako na uho, zavidjele joj na jednom i na drugom, kudile bega i hvalile Hajdara, kao da im je beg muž, a Hajdar čovjek koji treba da ih izbavi zapta i ropstva u koje su zapale. – Blago Umihani! – uzdisale su, predavale selam tim riječima, kad bi se u mimogred srele. Sjutradan, poslije dženaze moga oca, osvanuše pred kućom begovi ljudi. Baš ona dvojica pred kojima je otac pravio pogodbu i mirio dug. Rekoše majci da nam beg vraća pare, bacili su ih na sofru za kojom smo jeli. Kuću može da otkupi, ili da je prenesemo, ostavio nam je na volju, da sami odlučimo. Dao nam je tri dana da prekratimo jedno ili drugo, ako ne, predaće kadiji u ruke da nam poništi tapije, presudi po Božijoj volji i ljudskoj pravdi u begovu korist, jer se naš rahmetli otac nije držao dogovora, koji je s begom bio utanačen. Oni su tu da to potvrde, zakunu se ako treba, da je beg na istini, a ne naš mrtvi otac. Majci je zastao zalogaj u grlu, pogledala ih je nijemo, ne razlikujući zlo od dobra koje su joj nudili begovi ljudi. Kadija je presudio: po Božijoj volji i ljudskoj pravdi, da vratimo zemlju i uzmemo pare, da nam beg plati drvo i kamen za kuću, znoj očev i majstorski rad, a mi da se dižemo odmah, kuda nas oči vode i noge nose. Uoči toga dana, kada smo se spremali da izađemo iz kuće, bahnuo je mlađi beg Bašder, iznenada, po mraku, kao da je došao nekim poslom za koji nije smio ni sam mnogo da zna, ni puno da kaže. Njegovo mjesto i ugled davali su mu pravo da dođe kad hoće i kako hoće, da nam ponudi pomoć i uskrati milost i usred bijela dana, ali se on odlučio da to učini noću; tako je njegov dolazak dobijao drugu mjeru i značaj, jer riječi kazane šapatom, naspram drhtave svjetlosti kamenile su se kao strava na našim uvehlim licima. Kao da nije pred nama bio živ čovjek, mlađi beg Bašder, već iblis, prerušen u njegov lik, šejtan koji je došao da nas iskuša i prevari. Gledali smo ga razrogačenih očiju, ne znajući više ni ko je, ni šta je, šta hoće, zašto je došao noću, kad smo za sjutra pripravni da sami izađemo. Crn i malen ličio nam je na karandžoloza kojim nas je strašila majka, kad god bi naš nestašluk prevršio mjeru njenog strpljenja. – Ibrahime! – zovnuo me čudno, kao da nikada prije nijesam čuo svoje ime. – Ibrahime, ponovio je tiše. – Koliko imaš godina?

rekao. – Koliko? – tražio je da potvrdim. – Sedamnaest. Pogledao sam majku da podupre moju nesigurnost, bilo čime. – Sedamnaest – ponovio je umjesto majke. A možeš li da nosiš pu- šku, Ibrahime? – Zavisi čiju, beže – rekao sam slobodnije, prisjećajući se zašto me pita o godinama. – Možeš li ili ne možeš, kaži pravo? Da čujem? – nije mi dao da predahnem. – Mogu – rekao sam s pouzdanjem u glasu, s djetinjom pameću na jeziku, kao da je trebalo da prenesem tu pušku s mjesta na mjesto. – Možeš! – rekao je kao da ne vjeruje ni sebi ni meni. Jedna se priča svršila, druga se mučila da otpočne. Zavisilo je hoće li u sipljivog bega Bašdera pobijediti moj odgovor, ili možda nepovjerljivi glas koji se već pokajao što je i dovde išao sa mnom. Iskustvo ga je učilo da je razlika između onoga što se kaže i onoga što se može koliko između učinjenog i neučinjenog. Zato je ostavio otvoren put. Mogao je da zaćuti ili da nastavi, da okrene priču kuda je htio, jer njegovo pitanje i moj odgovor nijesu još značili ništa konačno; moglo je odatle početi sve, ali se tu i prekinuti. Ja sam želio da počne, on, možda, da se svrši. Odužilo mi se to čekanje, koliko se okratila njegova nada da sa mnom može učiniti što je namislio. – Mogu! – ponovio sam, da prekinem njegovu sumnju. Pogledao me s uvažavanjem koje je poduprlo moju nadu na pobjedu u ovoj nemuštoj igri koju smo zapodjeli. Nije imao kud, morao je da kaže zašto je došao, ili da ode. Ako ode, a ne bude htio da kaže, značiće da nijesam za njega. Naći će boljega, koga ne mora da pita može li da nosi pušku ili ne. Vidjeće sam da može. Ali, beg je htio nešto drugo, o čemu ja tada nijesam znao. Htio je sa mnom da postavi još jednu busiju svome bratu, starijem begu Bešderu, da okrene moju još nesazrelu osvetu za svojom zlom namisli da uništi brata i otme mu vlast. – Možeš, bezbeli – otjerao je sumnju koja je prijetila da mi odreče povjerenje. Prihvatio se za riječ koju sam mu ponudio. – Ko ti je ubio oca? – počeo je okolišno, pitao je mene, umjesto sam da kaže. Navikao sam na ovako lukavstvo: svaku opasnu stvar trebalo je da kaže onaj kome se priča, kako bi onaj ko je priča polovinu svoje krivice svalio na njega. Vezivao mu je tako jezik, stavljajući mu u usta isti grijeh za koji su podjednako postajali odgovorni. – Ko? – požurivao je moju krivicu da bi mogao da nastavi.Ćutanjem sam govorio da znam ko je taj o kome me pita. – Je li moj brat? – razumio je moj strah, tražeći da ga podijelimo. – Jeste. Beg Bašder – rekao sam šapatom. – Jeste. Beg Bašder – odobrio je glasno to što smo obojica znali od prije. Rekao sam to što je trebalo da kaže on. Sada smo, bar što se krivice tiče, jednaki, mogao je bez straha da nastavi. – Ubio ga je za onu riječ što mu je povratio. Znaš za koju? – Znam – potvrdio sam glavom, prekorio ga pogledom: ne treba više da sumnjamo jedan u drugoga. Shvatio je moj pogled, nastavio s povjerenjem: – Uskoro će beg dobiti nasljednika, i to znaš. To može biti opasnije za vas od očeve smrti. Trebaće i njemu da ubija, da bi naslijedio oca. A koga bi drugoga, Ibrahime, nego vas? Ostalo je dugova još, nije sve tvoj otac mogao da podmiri. Trebaće još straha, a on se najbolje ugoni u kosti onima koji ne mogu i ne smiju da uzvrate. Nije rekao šta će njemu učiniti, ostavio je da o tome nagađam, htio je samo da našu sudbinu veže za svađu s bratom, starijim begom Bašderom, i njegovim još nerođenim nasljednikom, koji će nas još žešće progoniti. Znalo se odavno da su u mrziji, da bi popili krv jedan drugome slađe no što bi se žedni vode napili. Niko se izgleda ne može pomrznuti među sobom koliko braća koja su u zavadi. Sada je mlađi beg Bašder bio načisto da bez belaja neće svršiti zlu zamisao s bratom. Dugo je čekao da se njihova svađa svrši sama po sebi, po redu i Božijoj volji kojom se odlazi na drugi svijet; sad, kad je nadigran i prevaren, kad se tuđe sjeme, bačeno u nevrijeme, ukopistilo i oživjelo u njihovoj utrobi, mora svaki povod pretvoriti u stopu bliže želji da uništi i raskotari brata. – Ibrahime! – zovnuo me ponovo. – Rekao si da možeš nositi pušku? – Rekao sam – kažem, ne tako odlučno kao prije. – Treba da odeš u Tursku, Ibrahime, ako mislis da iko tvoj pretekne ovdje. Da služiš, Ibrahime, pare da zaradiš, puno para, bar toliko koliko ih ima onaj ko je krenuo da te raskući. Ko ima pare, ima sve, Ibrahime. A ti si sirotinja jedna. Najamnik, hamal si ti, Ibrahime. Može te svako skinuti, kao slinku s nosa. Evo, ovako, Ibrahime – ošapio je nos s dva prsta, tresnuo ih u budžak iza sebe. Turska je zemlja za svakoga. Ko joj god služi može joj biti gospodar. Drugo je ovdje: zvijezde da skidaš s neba, ti si praznilo, golofusković, ni vrana ti se s puta ne bi uklonila. Otac ti je bio najamnik, djed, pradjed, ko si ti da bi bio bolji od njih? Ko si ti, Ibrahime? Zato ti kažem: bježi u Tursku, Ibrahime! Služi deset godina, dvades’, trides’, čitav vijek služi, nek’ zebu od tebe oni od kojih ti danas propadaš! – Hoćeš li, Ibrahime? Hoćeš li, sine? Čeka da uzmem tu riječ iz njegovih usta, da je čuje iz mojih. Čekam i ja, neka kaže sve što ima. Nije, valjda, samo zbog toga do- šao? Vrjedniji je njegov savjet od mene, ako mi još nešto ne doda, da otežam. Čini mi se da hoće, vuče me korak po korak da me lakše dovede pred hendek koji moram da preskočim. Ako mi ga pokaže odjednom, boji se ustuknuću, kao preplašen konj. Možeš ga poslije ubiti, nećeš ga natjerati da skoči. Tako postupa sa mnom, zatvorio mi je oči, primiče me ne- čemu što mora da savladam ili da se udavim u njemu. – Hvala, beže. Razmisliću. – Bolje on da pohita, no ja da pogriješim. – Hoće li biti vremena za razmišljanje, Ibrahime? Sjutra morate odavde u svijet, kuda vas oči vode i noge nose, a jedno i drugo u vas je saglam, ni do Klentaša nećete zdravi i živi stići. Vidiš li kakvi ste, goli i bosi kao fišeci, poćukaće vas zima kao Sijerminu djecu, ako se ne nađe ko komad hljeba da vam pruži, krov nad glavom da vam da. – Ko će se naći, beže? Niko se neće naći – kažem izgubljeno. – Hoće, Ibrahime, hoće. Ako su ti jedna vrata zatvorena, druga se mogu otvoriti, širom. Samo se treba okrenuti oko sebe, nije svijet takav kakav tebi izgleda. Okreni se, Ibrahime, okreni se, što si smrzao kao kamen? – Šta da uradim? – pitam zbunjeno. – Da se okreneš samo, ništa više. Idi u Tursku, sina da mi zamijeniš u asker, Zaima. Da postaneš bedel, zamjenik njegov, platiću dobro. I krov ću vam dati, i hljeb, nahraniću ovu piskor i podići, kao da si ti tu, i bolje. Rekao sam ti: pare – pa čitav svijet. A para ćeš imati kao pljeve. U Turskoj možeš postati šta hoćeš, ovdje ništa. Beg vas je digao s imanja, istjerao iz kuće, sin će vas njegov prognati ili ubiti, kako mu bude volja. Zato, kažem ti, idi u Tursku, Ibrahime, da pare parama sretaš, a silu silom. Drukčije ti ne može biti. I da legneš, opet će te dići, da bi te ponovo pregazili. Ili voliš da umreš ludo, kao što ti je umro otac, a niko neće znati zašta si umro, ni zašta si živio. Razoružao me tim riječima. Nemam ga čime više sresti ni zaustaviti. Primakao mi se blizu, predao sam se brzo, prije no što sam uspio da ga upitam: koliko, šta, kako, kada, kuda? Sve mi je bilo nejasno, kao u snu. Ništa od toga što mi je ponudio nije dobilo pravu mjeru u mome neznanju, a opet sam rekao: hoću, kao da je samo to trebalo da kažem, i ništa više. – Hoću – ponovio sam da čujem samoga sebe, uvjerim se da sam zaista rekao. – Aferim! – pohvalio je moju odlučnost, kao da je nije očekivao. – Dajem za početak petnaest dukata, odredio je sam cijenu moga pristanka. Mogao je reći koliko je htio, nijesam znao šta gubim, ni šta dobi-jam. Kao da je u svemu to bila najneznačajnija stvar. Rekao je za početak, kraj nije spomenuo, nije ga se ticao, ili nije vjerovao u njega. Trebalo je početi oduživati tuđi dug, i to je sve. Ako poginem – ništa, njegov će jedinac ostati na domu, niko ga više neće tražiti za ono zašta je svoje pare i tuđu glavu založio. Govorio je o meni, zamjenu je pomenuo uzgred, kao iznenadno dobročinstvo koje mi ukazuje, platio je unaprijed i otišao, prije no što me obuzme kajanje, progovori u meni drugi glas koji je uvijek u zavadi s prvim.