Fashion tribes: more than hipsters

“The street is the theater of life”

Daniel Tamagni is a freelance photographer and an identity explorer from Italy. Although a fashion oriented photographer, he finds his subjects outside in the wild streets of Africa, Cuba, Bolivia and Burma. He adopts a specific socio-anthropological perspective while looking through his lens. One of his latest project titled “Fashion tribes: Global street styles” represents an amazing insight into the exotic subculture groups of young people in the developing countries. The fashion styles these groups create is a mishmash of modern and traditional. They are mirroring the globalization and its heterogeneity. Hipsters, punks, hard metal rockers, everyone is there.

For more photos click here.

9d7ce82816737b9ee0f08fc052154a45

1fa06f5d6bb4728a7d2d9bcb5bb12f9e6725bf9a-21eb-4b93-82b7-4964bd75ca6e-1

d5ca7da1faefe3c10175254d8073923b

_DSC1120 copertina.JPG

http://www.designfaves.com/author/venesa

Advertisements

The DNA Journey – have to see this!

“We asked 67 people from all over the world to take a DNA test, and it turns out they have much more in common with other nationalities than they would ever have thought.”

 

Here is a great blog post about why we should take care how people around us feel about the ethnicity, nationality, gender and race. This video is a truly amazing presentation of who all of us are. Human beings. We have been to many places. Now, we just need to open our mind to see and recognize all of them in us.

Momondo.png

Let the body talk (facial tattoos)

In the African societies, facial tattoos or scarifications always were a symbol of the social statuses. One would usually get a scarf during the ritual ceremonies (weddings, hunts, celebration of adulthood, pregnancy, etc.).

But, what do you see when you observe popular facial tattoos in the European societies?

Mark Leaver is a social photographer and he has to say something about it. One of his latest projects called Tattoos represents a mistery of the body decoration. What is always interesting about tattoos in the European context is the reason behind it.

Sometimes is just a body decoration, the way people describe beauty or attractiveness. Sometimes is the way someone feels about specific life occasion they want to be forever remembered. People often like to be seen as somebody else. Tattoos can make them look differently but what is a permanent question is how they feel “inside”.

The amazing portraits  made by Mark Leaver definitely made me wonder about a “secret life” behind these facial tattoos.

article-0-1e5d757600000578-627_470x423

enhanced-4170-1401705191-1

Duncan-x.jpg

“During Touka Voodoo’s interview he told me he had a sex change operation to become a man and that the tattooing on his face, which he did in the mirror himself, represented both his masculinity and femininity”, says Mark.

1618553_424374804359613_196163471_n.jpg

f8f087167d259f5f4f34e3b138bc0903

facial-tattoos-photography-project-by-mark-leaver-4

jack_denny_2_sy8qxk

Jack-Denny.jpg

For more photos check Mark’s website (http://www.mdleaver.com/tattoos#12).

 

Kulturna kontekstualizacija manične depresije

„Imam problem sa osobama koje govore da je nešto stvarno ili nije stvarno, normalno ili nenormalno. Značenje ovih pojmova za mene je veoma lična i subjektivna stvar. Uvek sam bio zbunjen i nikada nisam pravio stroge zaključke pri razumevanje ovakve vrste reči.“

Tim Barton

touched with fire movie.jpg
Fotografija iz filma “Touched With Fire”

 

Pojam normalnosti bio je sasvim upitan u našem domu otkad znam za sebe. Kategorije normalnan-lud nisu baš bile bliske i  podudarne sa diskursom naših komšija. Zbog toga su na našem stolu bile knjige drugog tipa – stručna filozofska literatura. Ja biram Fukoa, Frojda, Junga, Gofmana, a brat medicinu. Fakulteti koji su vremenom doveli drugačije, nekad neprijatno iskustvo iz ranog detinjstva u stanje apsolutne normalnosti unutar naših sistema razumevanja života i različitih ljudskih ponašanja. Za jednog polarnog medveda[1] u kući ovakva širina razumevanja je neophodna. Za razumevanje (bi)polar-nih medveda u lokalnim zajednicama takođe je potreban jedan obrazovni komad antropologije, sociologije, psihologije, i naravno medicine. Na primer, antropologija kaže da maničnu depresiju treba kontekstualizovati, što znači da se ovakva karakteristika ponašanja različito vrednuje u različitim zajednicama. U nekim društvima manično ponašanje znači pogodan status u zajednici, jer se smatra produktivnom i kreativnom životnom fazom. U evropskom kontekstu, manična depresija je uglavnom tumačena kao devijantno ponašanje. Najčešće nosi stigmu nenormalnosti, problematičnosti, nečega što se treba sakriti od javnosti. Manična depresija, depresija, panika, šizofrenija i sl. psihicke poteškoće imaju iste simptome svuda u svetu, međutim, društvo je to koje oblikuje bolest prihvatajući je na različite načine. Način na koji se pojava tretira, uticaće na odluke pacijenta kada je lečenje u pitanju. Tretiranje bolesti u različitim kulturama uspostavlja i skalu stigmatizacije bolesnika, te njegovog odnosa sa porodicom i prijateljima. Skala stigmatizacije varira, takođe, u zavisnosti od društvenog statusa. Isto važi za manjine bilo kojeg tipa (nacionalne, seksualne, etničke, religijske, stigma na rasnoj osnovi…).[2] Zbog svesnosti uticaja kulture na oblikovanje mentalne i fizičke bolesti, u medicini je razvijena oblast koja se zove etno-medicina. Ovo je prostor u kojem antropologija može da da svoj doprinos.

Prema istraživanjima antropološkinje Emili Martin, manična depresija u Americi je nešto kao „stil življenja“.[3] Svi žure, malo spavaju, ludo se ponašaju, brzo hodaju, prinuđeni su da ubrzano razmišljaju. Ovo je učestalo američko razumevanje manije – manija kao stil, pa čak i poželjan stil života i razmišljanja, jer, naravno, može da uveća ekonomski kapital.

„Energičnost uz manično ponašanje čini se da je otvorila potencijal za preduzetnike, biznismene i zabavljače. CEO, Holivudske zvezde, kao i MTV The Real World omladina prosto je prigrlila dijagnozu manične depresije, otkrivši kreativnost manije i žaleći zbog njenog neodvojivog dela – depresije.” [4]

Prema nalazima Emili Martin, zapisi o maničnoj depresiji do 1940. godine bili su prava retkost. Početkom 1970-ih laboratorijska istraživanja pokazala su da litijum može biti delotvoran pri lečenju manije. Ovo je period kada se o maniji u američkom društvu počinje govoriti kao o kreativnoj sili i o bolesti ponašanja koja se može kontrolisati. Drugim rečima, uz pomoć lekova rezovanje i emocionalnost bipolarne osobe može biti tokom celog života u normali.

Sedamdesete su godine u kojima su neke poznate ličnosti podelile sa javnošću deo svoje biografije koja je krila maničnu depresiju. Upravo ovi izdvojeni heroji doprineli su da se na maničnu fazu bipolarnosti gleda kao na priliku za postizanje izvaredno uspešne karijere.[5] Jednu deceniju kasnije, Kej Džamison, uvaženi američki psihijatar, počela je da objavljuje radove o odnosu mentalnih bolesti i umetnosti. U svojim tekstovima navela je oko dvesta autora koji boluju od manične depresije. Među njima su Virdžinija Vulf, Vinset Van Gog, Edgar Alan Po, Edvard Munk, Džordžija O’Kifi i Džekson Polok.

 „Dok traje epizoda manije, pacijenti pokazuju simptome koji su sasvim opozitni simptomima depresije. Najčešće manje spavaju a imaju dosta energije, produktivnost im raste. Često su paranoični. Govor im je ubrzan, govore sa uzbuđenjem, misli su im brže od onoga što bi hteli da izgovore, pa često lete sa teme na temu. Neretko ističu važnost njihovih ideja i dela. Osetljivost u ovom stanju dovodi do impulsivnog ponašanja i osuđivanja.“ [6]

U knjizi Touched with fire: Manic Depressive Illness and Artistic Temperament, Džemison objašnjava paralelu između kreativnog i hipomaničnog ponašanja na sledeći način:

“rečitost, ubrzanost i fleksibilnost misli sa jedne strane,  mogućnost kombinovanja ideja sa namerom kreiranja novih i originalnih oblika, sa druge.“

Manično i depresivno ponašanje potrebno je kontekstualizovati. Ipak, ne bi trebalo maničnu depresiju razumeti isključivo kao društveni konstrukt i romantizovati je zbog kreativnog potencijala, jer zasigurno postoje osetni fakti koji proizvode promene u ponašanju pojedinca, koji su za njega neretko opasni, pogotovo u depresivnoj fazi bolesti. Po knjizi Touched With Fire Kej Džamison 2015. snimljen je istoimeni film, koji na realističan način prikazuje manične i depresivne faze para koji odlučuje da zasnuje porodicu. Film teži da prikaže produktivnost manične faze, njenu živost, vatrenost, ubrzanost ali i potrebu za medicinskom kontrolom bolesti, odnosno držanjem razbuktale vatre u granicama normale. Posle manične faze pacijent pada u stanje depresije, koje je podjednako jako koliko i manični period. Ukoliko je osoba predugo o fazama maničnosti i depresije, postaje sve teže uskladiti emocionalnost prema standardima “normalnog”. Tek posle dužeg vremena redovne terapije, pacijent ima blage manične faze, kontrolisane elemente uzbuđenja, ubrzanosti, ideacije. Jedan od najčešćih razloga zašto polarni medvedi odbijaju terapiju, jeste strah da će izgubiti sebe, svoju divlju prirodu, imaginaciju, ideaciju i kreativnost. Ipak, bez medicinske kontrole, manična depresija je destruktivan poremećaj emocionalnog ponašanja.

***

Pisanje ovog teksta započela sam sa namerom isticanja drugosti bilo koje vrste, kao prilike za učenjem, saznavanjem i uviđanjem društva oko sebe kroz specifičnost koja nam je data. Drugosti, ako ih razumevamo, izučavamo i prihvatamo, bivaju najjači podsticaj za naše napredovanje kada je reč o društvenom kapitalu. Biti onakav kako većinsko društvo nalaže nekada nije moguće, a najčešće je manipulativno i predstavlja igru superiornosti i inferirornosti. Učenom čoveku ovo posebno smeta i šteti. Drugačiji u našem okruženju uče nas da ne moramo da pripadamo da bismo bili srećni. Sigurnost nije u pripadanju širem društvu, već u pripadanju samom sebi. Do ovih zaključaka došla sam posmatrajući godinama jednog dobrog debelog polarnog medveda. Biti drugačiji znači skarifikaciju sa unutrašnje strane kože – ispisivanje onoga što znači društveno prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje.

Napisala: Venesa Musovic

[1] Termin polarni medved koristim kao metaforu za osobu koja ima manično-depresivni poremećaj. Termin je preuzet iz filma Infinetley Polar Bear (2014)  u režiji Maje Forbes.

[2] Knjiga u kojoj je podrobno na sociološki način objašnjen proces stigmatizacije, marginalizacije i ogoljavanja identiteta stigmatizovane osobe jeste Azil Irvinga Gofmana.

[4] Martin, Emily. 2007. Bipolar Expedition: Mania and Depression in American Culture.

[5] U knjizi Josh: My Up and Down, In and Out Life poznatog pozorišnog producenta govori se o uspešnoj karijeri i maničnim fazama koje su za Džoša Logana bile produktivne. Knjiga je obavljena 1976. godine. Jedna je od prvih i najpopularnijih knjiga o maničnoj depresiji.

[6] Key Redfield Jamison, Manic-Depressive Illness and Creativity.

David Kelley – humanizing design

 

Dejvid Keli, osnivac IDEO  firme poznate po human-centered pristupu dizajnu govori o transformaciji dizajnerske profesije od individualizma ka dizajnu kao kolektivnom sportu. Timski rad i indisciplinarnost, po recima Kelija, vodi ka eksploziji novih ideja i ohrabruje kreativnost koja u pomenutoj kombinaciji revolucionarna.

U ovom intervju možete saznati kako je nastao IDEO, kakvim projektima se bave i način na koji angažuju antropologe i dizajnere u procesu kreiranja inovativnih i efikasnih rešenja za različite društvene izazove.

Anthropology, architecture, art and archaeology

 

Tim Ingold is British anthropologist and Chair of Social Anthropology at the University of Aberdeen. In his recent work, he links the themes of environmental perception and skilled practice, replacing traditional models of genetic and cultural transmission, founded upon the alliance of neo-Darwinian biology and cognitive science, with a relational approach focusing on the growth of embodied skills of perception and action within social and environmental contexts of human development. This has taken him to examining the use of lines in culture (Lines: a brief history), and the relationship between anthropology, architecture, art and archaeology (Making).

Our humanity, Ingold argues, does not come ready-made but is continually fashioned in our movements along ways of life. Starting from the idea of life as a process of wayfaring, Ingold presents a radically new understanding of movement, knowledge and description as dimensions not just of being in the world, but of being alive to what is going on there.
A central concern in Ingold’s writings is a call to rescue the practice of anthropology from ethnography (the presentation of empirical data on human societies and cultures). Instead of seeing the purpose of anthropology as the mere description of human practices, Ingold purports to show that practicing anthropology is a way of engaging in the lives of others, with the potential to contribute to real transformation, through explorations of the conditions and possibilities of human life in the world.

Ingold aims to bring anthropology back to the center of public debates about what it means to be human, about freedom, about responsibility, about ethics.

Mi izbeglice, Hannah Arendt

154

Pre svega, mi nemački Jevreji ne volimo da nas zovu izbeglicama. Jedni druge nazivamopridošlicama ili imigrantima, a svoje novine glasilom „Amerikanaca koji govore nemački“. Koliko je meni poznato, nijedno udruženje izbeglih od Hitlerovih progona u svom imenu nema reč izbeglica.

Izbeglice su ljudi koji traže utočište u nekoj drugoj zemlji zbog svojih političkih stavova ili nečega što su učinili. I mi smo potražili utočište – ali pre toga ništa nismo uradili, a većina nas ni u snu ne bi zastupala radikalne političke stavove. Mi smo promenili značenje pojma izbeglica. Sada su izbeglice oni koji su u novu zemlju došli bez ičega i žive od pomoći Komiteta za izbeglice.

Pre izbijanja Drugog svetskog rata smo se još više vređali ako bi nas neko nazvao izbeglicama. Tvrdili smo da smo mi samo obični imigranti koji su svojevoljno došli u zemlju svog izbora i da naša situacija nema nikakve veze sa „takozvanim jevrejskim problemom“. Da, mi smo imigranti ipridošlice koje su napustile svoju zemlju iz čisto ekonomskih razloga ili zato što jednog lepog dana prosto više nismo želeli da živimo u njoj. U novoj zemlji smo započeli novi život i to je sve. To mogu samo jaki i optimistični ljudi. Zato smo mi veliki optimisti.

Naš optimizam je zaista zadivljujući, bez obzira što na njemu sami insistiramo. Javnost je konačno saznala za naše nevolje. Izgubili smo dom, to jest dobro poznati svakodnevni život. Izgubili smo svoja zanimanja, to jest izvesnost da u ovome svetu ima neke koristi od nas. Izgubili smo svoj jezik i sa njime prirodnost reakcija, gestova i spontanost u izražavanju osećanja. Naši rođaci su ostali po poljskim getoima, a najbolji prijatelji su nam ubijeni u koncentracionim logorima.

Ali čim smo se spasli, a većina nas se spasavala više puta, započinjali smo novi život u skladu sa dobrim savetima svojih spasilaca. Rekli su nam da zaboravimo i mi smo odmah zaboravljali. Prijateljski su nas obavestili da je nova zemlja naš novi dom i mi smo se posle četiri nedelje u Francuskoj ili šest nedelja u Americi pretvarali da smo Francuzi ili Amerikanci. Oni optimističniji su tvrdili da su ceo život proveli u nekoj vrsti nesvesnog egzila i da su tek u novoj zemlji našli svoj pravi dom. Ponekad se pobunimo zbog nametnutog zaborava. Teško je odbaciti bivše ideale u pogoršanom društvenom statusu. Ali novi jezik nam nije problem. Posle samo godinu dana optimisti su uvereni da engleski govore kao maternji, a posle dve godine se svečano zaklinju da ga govore bolje od maternjeg nemačkog, kojeg jedva da se sećaju.

U želji da što uspešnije zaboravimo, mi izbegavamo svaku aluziju na koncentracione logore i logore za interniranje, kroz koje smo prošli u gotovo svim evropskim zemljama – to bi moglo da se protumači kao pesimizam ili nepoverenje u novu domovinu. Osim toga, mnogo puta nam je rečeno da niko ne želi da sluša o tome i da pakao više nije stvar vere ili fantazije, već stvarnost, kao kuća, kamen ili drvo. Očigledno je da niko ne želi da sazna kako je moderna istorija stvorila novu vrstu ljudi – koje neprijatelji zatvaraju u koncentracione logore, a prijatelji u logore za interniranje.

O tome ne razgovaramo ni među sobom. Umesto toga smo pronašli svoj način ovladavanja neizvesnom budućnošću. Svi ljudi nešto planiraju, žele i nečemu se nadaju. Ali kod nas postoji i težnja da na nekakav naučni način popravimo budućnost. Posle toliko nesreće, želimo sigurnu perspektivu. Zato svoj pogled sa zemlje upiremo ka nebu. Mi iz zvezda, umesto iz novina, čitamo kada će Hitler biti poražen i kada ćemo dobiti američko državljanstvo. Zvezde su nam pouzdaniji savetnici nego prijatelji; one nam govore kada treba da odemo na ručak sa svojim dobročiniteljima i kog dana je najbolje popuniti neki od bezbrojnih upitnika koji sada čine naš život. Ponekad ne gledamo u zvezde nego u linije na dlanu ili oblik nečijeg rukopisa. Tako manje saznajemo o političkim događajima, a više o sebi samima, iako psihoanaliza više nije u modi. Prošla su srećna vremena kada su dokone dame i gospoda iz visokog društva ispovedali svoje nestašluke iz ranog detinjstva. Sada se ježe od bacanja čini na prošlost, jer je ona već dovoljno začarana. Dakle, uprkos našem poznatom optimizmu, mi koristimo sve moguće magijske trikove da prizovemo dobre duhove budućnosti.

Ne znam šta noću sanjamo. Ne usuđujem se da pitam, jer sam i sama optimista. Ali ponekad se nadam da se bar noću sećamo svojih mrtvih ili govorimo stihove koje smo nekada voleli. Nešto definitivno nije u redu sa našim optimizmom. Među nama ima neobičnih optimista koji održe optimistički govor pa odu kući i puste plin ili se bace sa vrha solitera. Oni su dokaz da je naše odlično raspoloženje zasnovano na opasnoj spremnosti na umiranje. Vaspitani u uverenju da je život najveće dobro, a smrt najveća nesreća, mi smo svedoci i žrtve užasa većeg od smrti, a bez odgovora na pitanje šta bi to bilo vrednije od života. Zato nismo sposobni ni spremni da za nešto rizikujemo život, iako smrt više nije toliko užasna. Umesto da se bore i uzvraćaju udarce, izbeglice priželjkuju smrt prijatelja i rođaka; kada neko umre, mi s radošću nabrajamo sve muke od kojih se on sada oslobodio. Mnogi od nas onda požele da se oslobode svojih nevolja, pa onda postupe u skladu sa tim.

Kada je Hitler anektirao Austriju 1938, shvatili smo kako rečiti optimizam brzo prerasta u zanemeli pesimizam. Kako je vreme prolazilo, nama je bivalo sve gore – postajali smo sve optimističniji i skloniji samoubistvu. Austrijski Jevreji su bili toliko veseli da su im se svi nepristrasni posmatrači divili. Njihovo ubeđenje da im se ništa ne može dogoditi je bilo prosto neverovatno. Ali kada je nemačka vojska zauzela njihovu zemlju, a komšije počele da im upadaju u kuće, austrijski Jevreji su kao izlaz masovno izabrali samoubistvo.

Za razliku od drugih samoubica, mi ne ostavljamo oproštajne poruke; nema objašnjenja ni optužnica, ničega što bi opteretilo okolinu koja je jednog očajnog čoveka primorala da bude veseo do kraja. Ako se i napišu, oproštajna pisma su konvencionalni i besmisleni dokumenti. Zato je i sahrana tih ljudi kratka, neprijatna i puna nade. Niko ne pita zašto; kao da je svima sve jasno.

Govorim o nepopularnim stvarima, a pri tome ne mogu da ih potkrepim argumentima koje zahteva moderni čitalac. Naime, ne raspolažem brojkama. Čak i Jevreji koji ne priznaju postojanje jevrejskog naroda procenjuju je među nama uvek bio mali broj kriminalaca i da su za vreme ratova Jevreji ginuli kao dobri patrioti. Zahvaljujući njihovom naporu statističke obrade jevrejskog naroda, znamo da su Jevreji uvek imali najnižu stopu samoubistava među civilizovanim narodima. Sigurna sam da sada brojevi govore nešto drugo, ali nemam nove statistike – imam samo nova iskustva. Kako god, jasno je da se broj samoubistava evropskih Jevreja, ma gde oni danas živeli, enormno povećao, i to ne samo među uspaničenim stanovnicima Berlina i Beča, Bukurešta ili Pariza, već i u Njujorku i Los Anđelesu, Buenos Airesu i Montevideu.

Nema izveštaja o samoubistvima u getoima i koncentracionim logorima. Najmanje vesti stiže iz Poljske, ali ima nekih informacija o stanju u nemačkim i francuskim logorima. U francuskom logoru za internaciju u Giru, na primer, gde sam i sama provela neko vreme, samo sam jednom čula da se pominje samoubistvo, i to kao predlog za zajedničku akciju kojom bi se navodno iritirali Francuzi. Kada su neki od nas primetili da smo tu i inače dovedeni da umremo (pour crever), opšte raspoloženje se iznenada popravilo i među ljudima je zavladao ludački optimizam, na korak od očaja.

Prvi put u istoriji se proganjaju sekularni Jevreji – i prvi put je njihov odgovor na progon samoubistvo. Filozofi kažu da je samoubistvo poslednji i vrhunski garant ljudske slobode: ako ne možemo da biramo svoj život ili svet u kojem živimo, možemo da odbacimo taj život i napustimo takav svet. Pobožni Jevreji ne priznaju ovu negativnu slobodu; oni u samoubistvu vide ubistvo, uništavanje onoga što čovek nije u stanju da stvori, kršenje prava koje pripada Tvorcu. Adonai nathan veadonai lakach („Bog dao, Bog uzeo“); a oni bi dodali: baruch shem adonai(„blagosloveno ime Božje“). Ali naše samoubice nisu ludi buntovnici koji prkose životu i svetu, u pokušaju da sa sobom unište čitav univerzum. Oni nestaju tiho i skromno, kao da se izvinjavaju zbog nasilnog rešenja svojih ličnih problema. Oni ne povezuju svoju sudbinu sa političkim događajima. I u dobrim i u lošim vremenima, oni veruju samo u svoju ličnost u kojoj su se sada misteriozno pojavile nepremostive prepreke. Odrastali su sa određenim društvenim statusom koji su sada izgubili. Njihov optimizam je uzaludan pokušaj da održe glavu iznad vode. Iza fasade vedrine, oni su očajni. I na kraju umiru u aktu neke vrste sebičnosti.

Spaseni smo i to nas ponižava, a pomoć koju dobijamo nas degradira. Borimo se za svoju privatnu egzistenciju, protiv sudbine i svih problema, u strahu da ne postanemo deo mnoštva bednih parazita (schnorrer) kojih se , budući da su mnogi od nas bivši filantropi, dobro sećamo. Taj parazit je postao metafora jevrejske sudbine, a ne nesposobnjaković (shlemihl), pa nam se zato čini da nemamo pravo na jevrejsku solidarnost. Ne shvatamo da nije reč o nama nego o jevrejskom narodu kao celini. I naši zaštitnici često podržavaju ovo nerazumevanje. Sećam se direktora velike dobrotvorne fondacije u Parizu koji bi, kad god dobije vizit-kartu nekog nemačko-jevrejskog intelektualca sa neizbežnim „dr“, povikao: „Gospodine doktore, gospodine parazitu!“ Iz ovih neprijatnih iskustava mi smo izvukli prost zaključak. Ako više nije dovoljno biti doktor nauka, unapredićemo stari život i izgraditi novi. Postoji zgodna mala basna o tome – bedni jazavičar u izgnanstvu svaku priču počinje rečima: „Kada sam ja bio bernardinac…“

Naši novi prijatelji, zatrpani ispovestima bivših važnih ljudi, nisu razumeli da se u osnovi svih naših opisa sjaja i veličine prošlih vremena krije prosta ljudska istina: nekada su nas ljudi voleli, a stanodavci hvalili jer redovno plaćamo kiriju. Išli smo u kupovinu i vozili se metroom i niko nam nije govorio da smo nepoželjni. Nemačka štampa je onda počela da opominje Jevreje da ne budu drski kada kupuju hleb i mleko. Zapali smo u histeriju: kako nas prepoznaju kada smo toliko prokleto oprezni u svakom trenutku svog svakodnevnog života, da niko ne pogodi ko smo, koji pasoš imamo, gde nam je izdata krštenica – kao i to da nas Hitler ne voli. Dajemo sve od sebe da se uklopimo u jedan svet u kojem je i kupovina hleba postala politički čin.

U takvim okolnostima „bernardinac“ postaje sve veći i veći. Nikada neću zaboraviti mladića koji je prihvatajući neki bedan posao, uz uzdah rekao: „Vi ni ne znate da sam ja nekada bio šef odeljenja u berlinskoj robnoj kući Karštat“. Sećam se i jednog sredovečnog čoveka koji u dubokom očaju uzvikuje: „Niko ovde ne zna ko sam ja!“ Niko se prema njemu nije odnosio kao prema dostojanstvenom ljudskom biću, pa je počeo da šalje telegrame važnim ličnostima. Shvatio je da živi u ludom svetu koji lakše prihvata „velike ljude“ nego ljudska bića.

Što smo manje slobodni da budemo to što jesmo i da živimo kako želimo, to se više štitimo, krijemo i igramo razne uloge. Proterani smo iz Nemačke zato što smo Jevreji. Ali tek kada smo prešli francusku granicu postali smo Švabe. Rečeno nam je da to znači da smo protiv Hitlerovih rasnih teorija. Tokom sedam godina smo igrali smešnu ulogu Francuza. Kada je počeo Drugi svetski rat, zatvorili su nas zato što smo Švabe. U međuvremenu se većina nas pretvorila u Francuze koji su kritikovali francusku vlast, pa smo zaključili da je to logično. Bili smo prviprisonnier volontaires, doborovoljni zatočenici u istoriji sveta. Kada su Nemci okupirali Francusku, francuska vlada je samo promenila naziv firme – bili smo zatvoreni kao Nemci, a onda nismo bili oslobođeni zato što smo Jevreji.

Ista priča se ponavlja širom sveta. U Evropi su nam nacisti oduzeli imovinu, a u Brazilu dajemo trećinu imetka kao većina članova kluba Nemaca van otadžine (Bund der Auslandsdeutschen). U Parizu nismo smeli da izlazimo iz kuće posle osam sati zato što smo Jevreji, a u Los Anđelesu zato što smo „strani neprijatelji“ (enemy aliens). Naš identitet je toliko promenljiv da više niko ne zna ko smo. I sami Jevreji među sobom imaju isti problem. Francuski Jevreji sve Jevreje koji dolaze preko Rajne zovu Polaks – a nemački Jevreji Ostjuden. Jevreji iz istočne Evrope nas iz Nemačke zovu Jaeckes. Različito nas zovu i različite generacije iz iste porodice. Tako se događa da vas otac zove Jaecke, a sin Polak. Tako se od izbijanja Drugog svetskog rata i katastrofe koja je zadesila evropske Jevreje, pojavio i jaz između jevrejskih izbeglica i Jevreja starosedelaca.

Čovek je društvena životinja i teško živi sa pokidanim društvenim vezama. Zato su mnogi od nas pokušali da promene identitet. To neobično ponašanje je samo pogoršalo stvari. Konfuzija u kojoj živimo delom je i naša zasluga. Jednom će neko napisati istinitu priču o jevrejskoj emigraciji iz Nemačke, koja obavezno počinje sa onim gospodinom Konom iz Berlina koji je tvrdio da je 150 odsto Nemac i nemački superpatriota. On je 1933. Prešao u Prag i odmah postao ubeđeni češki patriota. Godine 1937. naš gospodin Kon beži u Beč i postaje odlučni austrijski patriota. Posle nemačke invazije prelazi u Pariz, gde postaje francuski patriota itd. Sve dok ne donese odluku o tome ko je zaista, njegov život će ostati pokidani niz nepredvidivih epizoda.

Čovek koji se odriče sebe zapravo otkriva mogućnosti ljudskog postojanja, a one su beskonačne kao i svako stvaranje. Ali otkrivanje nove ličnosti u sebi nije lako i beznadežno je koliko i stvaranje novog sveta. Šta god činili, u koga god se pretvarali, otkrivamo samo vlastitu želju da budemo drugačiji – da ne budemo Jevreji. Sve naše aktivnosti usmerene su ka ostvarenju tog cilja: ne želimo da budemo izbeglice, jer ne želimo da budemo Jevreji. Pravimo se da nam je engleski maternji jezik, jer su doseljenici koji govore nemački poslednjih godina obeleženi kao Jevreji. Ne priznajemo da nemamo svoju državu, jer većinu ljudi bez države danas čine Jevreji. Spremni smo da postanemo i lojalni Hotentoti – samo da bismo sakrili da smo Jevreji. I to ne uspeva i ne može da uspe; pod koprenom našeg optimizma krije se beznadna tuga asimilacije.

Jevreji iz Nemačke su reči asimilacija dali dublje filozofsko značenje. Mi smo je shvatili veoma ozbiljno. Ona nam ne znači samo neophodno prilagođavanje zemlji u kojoj smo se slučajno rodili i ljudima čiji jezik govorimo. Mi se u principu prilagođavamo svemu i svakome. Taj stav mi je postao jasan kada sam čula jednog svog sunarodnika. Kada je stigao u Francusku osnovao je jedno od onih društava za prilagođavanje u kojima su nemački Jevreji jedni druge uveravali kako su već postali Francuzi. U svom prvom govoru je rekao: „U Nemačkoj smo bili dobri Nemci i zato ćemo u Francuskoj biti dobri Francuzi“. Publika je oduševljeno tapšala i niko se nije smejao; bili smo srećni što već dokazujemo svoju lojalnost.

Da je patriotizam stvar rutine ili prakse, mi bismo bili najpatriotskiji narod na čitavom svetu. Vratimo se našem gospodinu Konu – on je svakako oborio sve rekorde. On je idealan doseljenik koji obožava svaku zemlju u koju ga je dovela njegova strašna sudbina. Ali budući da patriotizam, kako se još uvek veruje, nije stvar vežbe, teško je uveriti ljude u iskrenost naših ponavljanih transformacija. Zbog tog napora postajemo netolerantni jedni prema drugima – zahtevamo potvrdu od vlastite grupe, jer je ne dobijamo od starosedelaca. Domaćini su sumnjičavi prema tako neobičnim bićima kao što smo mi. Oni po pravilu razumeju samo našu lojalnost prema staroj zemlji. Zbog toga naš život postaje zaista gorak. Njihovu sumnjičavost bismo nekako suzbili kada bismo im objasnili posebnost našeg patriotizma prema prvobitnoj domovini. On je iskren i duboko ukorenjen i jevrejski autori su napisali mnogo debelih knjiga o predestiniranoj harmoniji Jevreja i Francuza, Jevreja i Nemaca, Jevreja i Mađara… Naša lojalnost Nemačkoj ima dugu istoriju. U pitanju je 150 godina istorije asimilovane jevrejske zajednice, koja se može pohvaliti jedinstvenim dostignućem: dokazujući sve vreme svoje nejevrejstvo, ona je uspela da ostane jevrejska.

Očajnička zbrka u glavama tih Odiseja-lutalica, koji za razliku od svog velikog uzora ne znaju ko su, može se objasniti njihovim maničnim odbijanjem jevrejskog identiteta. Ta manija traje mnogo duže od ovih poslednjih deset godina, koje su otkrile dubinsku apsurdnost naše egzistencije. Mi smo kao ljudi koje muči opsesivna ideja ili koji kriju neki izmišljeni beleg. Zato smo oduševljeni svakom novom situacijom koja nam obećava čuda. Fascinira nas svaka nova nacionalnost, kao što krupnu ženu fascinira nova haljina koja će ipak istaći liniju njenog struka. Ali ona svoju novu haljinu voli samo dok veruje u njene čudesne kvalitete i baciće je čim ustanovi da i u njoj izgleda debelo – to jest da nova nacionalnost ne menja naš status.

Možda iznenađuje to što još uvek nismo obeshrabreni očiglednom beskorisnošću svih naših presvlačenja. Istina je da ljudi retko uče iz istorije, ali je takođe istina da mogu učiti iz vlastitog iskustva koje se, kao u našem slučaju, stalno ponavlja. Ali pre nego što se bacite kamenom na nas, setite se da to što je neko Jevrejin ne znači da će dobiti bilo kakav pravni status na ovome svetu. Ako bismo počeli da govorimo istinu da smo samo Jevreji i ništa drugo, bili bismo izloženi sudbini ljudskih bića koja su, budući da ih ne štiti nikakav određeni zakon ili politička konvencija, samo ljudi i ništa više. To bi bilo nešto najopasnije što se može zamisliti, jer živimo u svetu u kojem ljudi kao takvi već neko vreme ne postoje. Ljudsko društvo je otkrilo da je diskriminacija odlično oruđe međusobnog istrebljenja bez prolivanja krvi. Pasoši i matični listovi, a ponekad i izvodi o plaćenom porezu više nisu formalni dokumenti, već sa sobom nose i društveni ugled. Istina je da su mnogi od nas potpuno zavisni od društvenog standarda, da gubimo poverenje u sebe ako nas društvo ne priznaje, da smo – oduvek bili – spremni da platimo svaku cenu samo da nas društvo prihvati. Ali je isto tako istina da su oni retki među nama, koji su pokušali da se snađu bez trikova prilagođavanja i asimilacije, platili mnogo višu cenu – izgubivši i onih nekoliko šansi koje u ovom naglavce postavljenom svetu dobijaju čak i otpadnici od zakona.

Nedavni događaji ne mogu da objasne ni držanje te nekolicine koje bismo s Bernardom Lazarom mogli da nazovemo „svesnim parijama“, kao ni ponašanje našeg gospodina Kona koji se svim silama trudio da brzo zadobije društveni status. Sve su to deca 19. veka koja ne razumeju pravne i političke prognanike, ali su dobro upoznata sa društvenim parijama i njihovim pandanima, društvenim penjačima (parvenu). Moderna istorija Jevreja koja je počela sa „dvorskim Jevrejima“ (bankarima koji su finansirali plemićke hrišćanske porodice) i nastavila se jevrejskim milionerima i filantropima, zanemaruje drugi trend jevrejske tradicije – tradiciju Hajnea, Rahele Varnhagen, Sholom Aleichena, Bernarda Lazara, Franca Kafke, pa i Čarlija Čaplina. To je manjinska tradicija Jevreja koji nisu žudeli za naglo osvojivim društvenim pozicijama i koji su pristajali na status „svesnih parija“. Sve veličane jevrejske osobine – „jevrejsko srce“, humanost, humor, nezavisna inteligencija – zapravo su osobine parija. Sve jevrejske mane – nedostatak takta, politička glupost, kompleks niže vrednosti i gomilanje novca – zapravo su karakteristike etabliranih. Uvek je bilo Jevreja koji se nisu odricali svog pogleda na svet u zamenu za bolji kastinski položaj i prividnu sigurnost finansijskih transakcija.

Za njih istorija više nije zatvorena knjiga i politika više nije privilegija ne-Jevreja. Oni znaju da stavljanja jevrejskog naroda van zakona znači stavljanje van zakona većine evropskih nacija. Izbeglice koje su primorane da idu iz jedne zemlje u drugu samo su prethodnici svojih naroda – ukoliko sačuvaju svoj identitet. Prvi put istorija Jevreja ne stoji zasebno, već je povezana sa istorijom drugih naroda. Zajedništvo evropskih naroda se raspalo onoga časa kada su dozvolili, i zato što su dozvolili, da najslabiji među njima bude isključen i progonjen.

Izvor:

http://pescanik.net/mi-izbeglice/ 

Beleške iz Berlina

Kao i drugi namerni putnici, ja sam gigant. Svaki put kad se vratim sa putovanja bar sam za 5 centimetara viša nego pre.

***

Prošle nedelje bila sam u Berlinu. Poslovni forum na kojem su učestvovali predstavnici civilnog društva koji se na direktan ili indirektan način bave temom izbeglicke krize. Grupa od 45 duša bila je smeštena  na kultnoj lokaciji, u blizini Olimpijskog stadiona. Olympia stadion renoviran je u periodu između 1934. i 1936. godine. Na ovom stadionu Leni Rifenštal 1936. godine snimila film Olypia, što je ujedno prvi film o olimpijskim igrama.

olympia_0

Kao filmofilu, ovo je bilo dovoljno da budem ushićena što ću imati priliku da istražujem i misaono rekonstruišem ko, kako, kada i zašto je prošao stazama Olypia stadiona.

Jugoslavija je 1936. godine učestvovala na Letnjim olimpijskim igrama u Berlinu i imala je 90 učesnika u 11 različitih disciplina. Ovo je bilo peto učestvovanje Jugoslavije na Olimpijskim igrama.  Jedanaeste Olimpijske igre u Berlinu otvorio je Adolf Hitler sledećim rečima:

„I proclaim the Olympic Games of Berlin celebrating the Eleventh Olympiad of the modern era open!”

Tada su jedna po jedna predstavnica država sveta ulazile na stadion Olympia, visoko podižući ruku pozdravljajući nacističkog vođu, što je zabeleženo kamerom Leni Rifenštal, Hitlerove bliske saradnice i propagandnog virtuoza nacističke Nemačke.

Leni Rifenštal sam već pominjala u nekim ranijim pisanjima. Uglavnom kroz tekst o Nuba narodu iz Sudana, kao i kroz kritički esej Fascinantni fašizam Suzan Sontag.

***

Pitanje izbegličke krize lako je povezati sa društvenim temama poput ljudskih prava, rase, diskriminacije, konflikta, granica i rata. Nakon najveće tragedije u Evropi u Drugom svetskom ratu kada je ubijeno 6 miliona Jevreja, mržnja zasnovana na rasnoj, etničkoj i nacionalnoj osnovi i dalje postojano opstaje, što je vidljivo kroz desničarske pokrete koji jačaju u celoj Evropi. Samo sedamdeset godina nakon holokausta, što je nešto kraće od prosečnog života jednog muškarca u Evropi, najveća tragedija ljudstva biva sasvim potisnuta, gubeći funkciju opomene na istoju koja se desila i koja se ponavlja. Nažalost, definisanje Drugog i jasno distanciranje od svega što je strano odavno je norma u kojem svet opstaje. Sedmodnevni boravak u Berlinu i svakodnevni prolazak pored Olympia stadiona konstantno su me navodili da razmišljam o vezi između najveće tragedije ljudstva koja se desila tokom Drugog svetskog rata i trenutnog izazova koji smo nazvali izbeglička kriza. Drugi (izbeglice, migranti) je  stavljen u poziciju manje vrednog, sumnjivog, obojene kože koja će ga svaki dan podsećati da je drugačiji. Ono što Evropa trenutno čini Drugom, jeste oduzimanje glasa i dehumanizacija. Izbeglica je reč koja nosi sa sobom set značenja, mahom negativnih konotacija, kojima identifikujemo svakog migranta koji kroči na evropski kontinent.

Evropa nije mnogo naučila iz svoje tragične istorije. Zgrade, zidovi, spomenici danas pričaju glasnije od Evropljana. Malo je onih koji žele da čuju.

448_historie_01_640x360

1

Ceo film Olympia možete pogledati na youtube linku ispod

5 koraka design thinking metodologije

12345-1024x592-960x555

“Design thinking is both a process and mindsets. The process has three key parts: Frame, Imagine, Make.”

                     – LimeDesign

Svaki od tri osnovna koraka (Okvir, Zamišljanje, Pravljenje) ima svoje elemente koji bivaju razrađeni tokom grupnih aktivnosti. Design thinker prolazi kroz sledeće elemente kreacije:  empatija, imaginacija, brejnstorming, pravljenje prototipa i testiranje.

I – EMPATIJA

Hodaj u tuđim cipelama. Istinsko razumevanje drugara iz klupe, nastavnika, ili bilo kog zaposlenog u školi važno je za realizaciju malih školskih projekata. Učenje empatije u školi lako se širi i van nje.

II – DEFINISANJE

Glasno govorenje o problemu koji se pojavio. Važno je da se čuje što više glasova. Stavljanje situacije u kulturno-društveni kontekst.

III – BREJNSTORMING

Potrebno je skupiti sve ideje koje vode ka rešenju. Osloboditi učenike od presije da mogu kazati pogrešan odgovor. U procesu učenja, ne postoje pogrešni odgovori.

IV – PROTOTIP

Prvo donešeno rešenje i metod realizacije treba proveriti u krugu poznatih ljudi i videti kako funkcioniše. Praviti beleške i unaprediti funkcionalnost.

V – TESTIRANJE

Uvek isprobaj naučeno ili kreirano u praksi. Ako je projekat neuspešan iz toga će deca naučiti i biće motivisana da kroz kreativan process pokušaju da urade bolje. Ovo je trenutak u kojem razvijate njihovo kritičko mišljenje i istraživačke sposobnosti.

 

Super linkovi za dalje čitanje:

K12 Lab Network – http://www.k12lab.org/

Design Thinking in Schools – http://www.designthinkinginschools.org/

Stanford University – http://dschool.stanford.edu/dgift/

Desig for Change – http://www.dfcworld.com/

IDEO – https://www.ideo.com/work/toolkit-for-educators

Film Most Likely to Succeed – http://mltsfilm.org/

Edutopija  – http://www.edutopia.org/blog/improving-schools-through-design-thinking-thomas-riddle