Motorbike – Vietnamese “magical carpet” and the floral sun protection

5f2ca5a2-1e99-4ef0-b193-70b7178f48c9.jpg

For Vietnamese, a motorbike is not just a vehicle, but an essential part of one’s existence and a specific cultural metaphor. At the moment, Vietnam has more than 37 million of motorbikes. The number of motorbikes continues to rise and creativity always finds its place to comment the change.

The award-winning documentary photographer Christian Rodriguez has made his photo project called “Motobike”. Rodriguez is a photographer interested in topics such as identity and gender, so the fact that more than a half of motorbike drivers are women stroked his artistic language. In this collection, he photographed a new design of the female motorbike jackets which cover the whole body. It is believed that females in Vietnam should take care about their skin color and think about their social status while riding the bike. Different social changes bring the certain norms of behavior visible. Christian Rodriguez made a representative photo collection of it.

Kulturna kontekstualizacija manične depresije

„Imam problem sa osobama koje govore da je nešto stvarno ili nije stvarno, normalno ili nenormalno. Značenje ovih pojmova za mene je veoma lična i subjektivna stvar. Uvek sam bio zbunjen i nikada nisam pravio stroge zaključke pri razumevanje ovakve vrste reči.“

Tim Barton

touched with fire movie.jpg
Fotografija iz filma “Touched With Fire”

 

Pojam normalnosti bio je sasvim upitan u našem domu otkad znam za sebe. Kategorije normalnan-lud nisu baš bile bliske i  podudarne sa diskursom naših komšija. Zbog toga su na našem stolu bile knjige drugog tipa – stručna filozofska literatura. Ja biram Fukoa, Frojda, Junga, Gofmana, a brat medicinu. Fakulteti koji su vremenom doveli drugačije, nekad neprijatno iskustvo iz ranog detinjstva u stanje apsolutne normalnosti unutar naših sistema razumevanja života i različitih ljudskih ponašanja. Za jednog polarnog medveda[1] u kući ovakva širina razumevanja je neophodna. Za razumevanje (bi)polar-nih medveda u lokalnim zajednicama takođe je potreban jedan obrazovni komad antropologije, sociologije, psihologije, i naravno medicine. Na primer, antropologija kaže da maničnu depresiju treba kontekstualizovati, što znači da se ovakva karakteristika ponašanja različito vrednuje u različitim zajednicama. U nekim društvima manično ponašanje znači pogodan status u zajednici, jer se smatra produktivnom i kreativnom životnom fazom. U evropskom kontekstu, manična depresija je uglavnom tumačena kao devijantno ponašanje. Najčešće nosi stigmu nenormalnosti, problematičnosti, nečega što se treba sakriti od javnosti. Manična depresija, depresija, panika, šizofrenija i sl. psihicke poteškoće imaju iste simptome svuda u svetu, međutim, društvo je to koje oblikuje bolest prihvatajući je na različite načine. Način na koji se pojava tretira, uticaće na odluke pacijenta kada je lečenje u pitanju. Tretiranje bolesti u različitim kulturama uspostavlja i skalu stigmatizacije bolesnika, te njegovog odnosa sa porodicom i prijateljima. Skala stigmatizacije varira, takođe, u zavisnosti od društvenog statusa. Isto važi za manjine bilo kojeg tipa (nacionalne, seksualne, etničke, religijske, stigma na rasnoj osnovi…).[2] Zbog svesnosti uticaja kulture na oblikovanje mentalne i fizičke bolesti, u medicini je razvijena oblast koja se zove etno-medicina. Ovo je prostor u kojem antropologija može da da svoj doprinos.

Prema istraživanjima antropološkinje Emili Martin, manična depresija u Americi je nešto kao „stil življenja“.[3] Svi žure, malo spavaju, ludo se ponašaju, brzo hodaju, prinuđeni su da ubrzano razmišljaju. Ovo je učestalo američko razumevanje manije – manija kao stil, pa čak i poželjan stil života i razmišljanja, jer, naravno, može da uveća ekonomski kapital.

„Energičnost uz manično ponašanje čini se da je otvorila potencijal za preduzetnike, biznismene i zabavljače. CEO, Holivudske zvezde, kao i MTV The Real World omladina prosto je prigrlila dijagnozu manične depresije, otkrivši kreativnost manije i žaleći zbog njenog neodvojivog dela – depresije.” [4]

Prema nalazima Emili Martin, zapisi o maničnoj depresiji do 1940. godine bili su prava retkost. Početkom 1970-ih laboratorijska istraživanja pokazala su da litijum može biti delotvoran pri lečenju manije. Ovo je period kada se o maniji u američkom društvu počinje govoriti kao o kreativnoj sili i o bolesti ponašanja koja se može kontrolisati. Drugim rečima, uz pomoć lekova rezovanje i emocionalnost bipolarne osobe može biti tokom celog života u normali.

Sedamdesete su godine u kojima su neke poznate ličnosti podelile sa javnošću deo svoje biografije koja je krila maničnu depresiju. Upravo ovi izdvojeni heroji doprineli su da se na maničnu fazu bipolarnosti gleda kao na priliku za postizanje izvaredno uspešne karijere.[5] Jednu deceniju kasnije, Kej Džamison, uvaženi američki psihijatar, počela je da objavljuje radove o odnosu mentalnih bolesti i umetnosti. U svojim tekstovima navela je oko dvesta autora koji boluju od manične depresije. Među njima su Virdžinija Vulf, Vinset Van Gog, Edgar Alan Po, Edvard Munk, Džordžija O’Kifi i Džekson Polok.

 „Dok traje epizoda manije, pacijenti pokazuju simptome koji su sasvim opozitni simptomima depresije. Najčešće manje spavaju a imaju dosta energije, produktivnost im raste. Često su paranoični. Govor im je ubrzan, govore sa uzbuđenjem, misli su im brže od onoga što bi hteli da izgovore, pa često lete sa teme na temu. Neretko ističu važnost njihovih ideja i dela. Osetljivost u ovom stanju dovodi do impulsivnog ponašanja i osuđivanja.“ [6]

U knjizi Touched with fire: Manic Depressive Illness and Artistic Temperament, Džemison objašnjava paralelu između kreativnog i hipomaničnog ponašanja na sledeći način:

“rečitost, ubrzanost i fleksibilnost misli sa jedne strane,  mogućnost kombinovanja ideja sa namerom kreiranja novih i originalnih oblika, sa druge.“

Manično i depresivno ponašanje potrebno je kontekstualizovati. Ipak, ne bi trebalo maničnu depresiju razumeti isključivo kao društveni konstrukt i romantizovati je zbog kreativnog potencijala, jer zasigurno postoje osetni fakti koji proizvode promene u ponašanju pojedinca, koji su za njega neretko opasni, pogotovo u depresivnoj fazi bolesti. Po knjizi Touched With Fire Kej Džamison 2015. snimljen je istoimeni film, koji na realističan način prikazuje manične i depresivne faze para koji odlučuje da zasnuje porodicu. Film teži da prikaže produktivnost manične faze, njenu živost, vatrenost, ubrzanost ali i potrebu za medicinskom kontrolom bolesti, odnosno držanjem razbuktale vatre u granicama normale. Posle manične faze pacijent pada u stanje depresije, koje je podjednako jako koliko i manični period. Ukoliko je osoba predugo o fazama maničnosti i depresije, postaje sve teže uskladiti emocionalnost prema standardima “normalnog”. Tek posle dužeg vremena redovne terapije, pacijent ima blage manične faze, kontrolisane elemente uzbuđenja, ubrzanosti, ideacije. Jedan od najčešćih razloga zašto polarni medvedi odbijaju terapiju, jeste strah da će izgubiti sebe, svoju divlju prirodu, imaginaciju, ideaciju i kreativnost. Ipak, bez medicinske kontrole, manična depresija je destruktivan poremećaj emocionalnog ponašanja.

***

Pisanje ovog teksta započela sam sa namerom isticanja drugosti bilo koje vrste, kao prilike za učenjem, saznavanjem i uviđanjem društva oko sebe kroz specifičnost koja nam je data. Drugosti, ako ih razumevamo, izučavamo i prihvatamo, bivaju najjači podsticaj za naše napredovanje kada je reč o društvenom kapitalu. Biti onakav kako većinsko društvo nalaže nekada nije moguće, a najčešće je manipulativno i predstavlja igru superiornosti i inferirornosti. Učenom čoveku ovo posebno smeta i šteti. Drugačiji u našem okruženju uče nas da ne moramo da pripadamo da bismo bili srećni. Sigurnost nije u pripadanju širem društvu, već u pripadanju samom sebi. Do ovih zaključaka došla sam posmatrajući godinama jednog dobrog debelog polarnog medveda. Biti drugačiji znači skarifikaciju sa unutrašnje strane kože – ispisivanje onoga što znači društveno prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje.

Napisala: Venesa Musovic

[1] Termin polarni medved koristim kao metaforu za osobu koja ima manično-depresivni poremećaj. Termin je preuzet iz filma Infinetley Polar Bear (2014)  u režiji Maje Forbes.

[2] Knjiga u kojoj je podrobno na sociološki način objašnjen proces stigmatizacije, marginalizacije i ogoljavanja identiteta stigmatizovane osobe jeste Azil Irvinga Gofmana.

[4] Martin, Emily. 2007. Bipolar Expedition: Mania and Depression in American Culture.

[5] U knjizi Josh: My Up and Down, In and Out Life poznatog pozorišnog producenta govori se o uspešnoj karijeri i maničnim fazama koje su za Džoša Logana bile produktivne. Knjiga je obavljena 1976. godine. Jedna je od prvih i najpopularnijih knjiga o maničnoj depresiji.

[6] Key Redfield Jamison, Manic-Depressive Illness and Creativity.

Beleške iz Berlina

Kao i drugi namerni putnici, ja sam gigant. Svaki put kad se vratim sa putovanja bar sam za 5 centimetara viša nego pre.

***

Prošle nedelje bila sam u Berlinu. Poslovni forum na kojem su učestvovali predstavnici civilnog društva koji se na direktan ili indirektan način bave temom izbeglicke krize. Grupa od 45 duša bila je smeštena  na kultnoj lokaciji, u blizini Olimpijskog stadiona. Olympia stadion renoviran je u periodu između 1934. i 1936. godine. Na ovom stadionu Leni Rifenštal 1936. godine snimila film Olypia, što je ujedno prvi film o olimpijskim igrama.

olympia_0

Kao filmofilu, ovo je bilo dovoljno da budem ushićena što ću imati priliku da istražujem i misaono rekonstruišem ko, kako, kada i zašto je prošao stazama Olypia stadiona.

Jugoslavija je 1936. godine učestvovala na Letnjim olimpijskim igrama u Berlinu i imala je 90 učesnika u 11 različitih disciplina. Ovo je bilo peto učestvovanje Jugoslavije na Olimpijskim igrama.  Jedanaeste Olimpijske igre u Berlinu otvorio je Adolf Hitler sledećim rečima:

„I proclaim the Olympic Games of Berlin celebrating the Eleventh Olympiad of the modern era open!”

Tada su jedna po jedna predstavnica država sveta ulazile na stadion Olympia, visoko podižući ruku pozdravljajući nacističkog vođu, što je zabeleženo kamerom Leni Rifenštal, Hitlerove bliske saradnice i propagandnog virtuoza nacističke Nemačke.

Leni Rifenštal sam već pominjala u nekim ranijim pisanjima. Uglavnom kroz tekst o Nuba narodu iz Sudana, kao i kroz kritički esej Fascinantni fašizam Suzan Sontag.

***

Pitanje izbegličke krize lako je povezati sa društvenim temama poput ljudskih prava, rase, diskriminacije, konflikta, granica i rata. Nakon najveće tragedije u Evropi u Drugom svetskom ratu kada je ubijeno 6 miliona Jevreja, mržnja zasnovana na rasnoj, etničkoj i nacionalnoj osnovi i dalje postojano opstaje, što je vidljivo kroz desničarske pokrete koji jačaju u celoj Evropi. Samo sedamdeset godina nakon holokausta, što je nešto kraće od prosečnog života jednog muškarca u Evropi, najveća tragedija ljudstva biva sasvim potisnuta, gubeći funkciju opomene na istoju koja se desila i koja se ponavlja. Nažalost, definisanje Drugog i jasno distanciranje od svega što je strano odavno je norma u kojem svet opstaje. Sedmodnevni boravak u Berlinu i svakodnevni prolazak pored Olympia stadiona konstantno su me navodili da razmišljam o vezi između najveće tragedije ljudstva koja se desila tokom Drugog svetskog rata i trenutnog izazova koji smo nazvali izbeglička kriza. Drugi (izbeglice, migranti) je  stavljen u poziciju manje vrednog, sumnjivog, obojene kože koja će ga svaki dan podsećati da je drugačiji. Ono što Evropa trenutno čini Drugom, jeste oduzimanje glasa i dehumanizacija. Izbeglica je reč koja nosi sa sobom set značenja, mahom negativnih konotacija, kojima identifikujemo svakog migranta koji kroči na evropski kontinent.

Evropa nije mnogo naučila iz svoje tragične istorije. Zgrade, zidovi, spomenici danas pričaju glasnije od Evropljana. Malo je onih koji žele da čuju.

448_historie_01_640x360

1

Ceo film Olympia možete pogledati na youtube linku ispod

Moje devedesete

Neka druga brda, neke druge reke, neki drugi ljudi…

DSC_0284
Fotografija: Venesa Mušović

Rođena sam devedesetih.

U drugoj deceniji života i dalje sam bila dete da bih racionalizovala situaciju koja se dešavala oko mene te famozne decenije. Danas se pitam koliko ima istine u mojim sećanjima na taj period. Koliko su ta sećanja zapravo oblikovana pričama roditelja, drugara, medija, kasnije tokom školovanja? Pošto objektivnih činjenica ne mogu da se setim, u formi su sna, nejasnoće i magle, podeliću emocionalno saznanje koje je kasnije dobilo svoje jasno društveno obličje.

Bio je to momenat kada sam shvatila da  roditelj, prijatelj, sestra ili ceo kraj može da se odseli preko noći. Uz rat devedesetih saznala sam za strah, za skloništa i za odlaske dragih ljudi bez pozdrava i bez obećanja da će se vratiti. Kada sam imala sedam godina, moj najbolji prijatelj iz ulice Anes  odeslio se u Švedsku. Tih godina moj otac je bio u Švajcarskoj. Njegov brat u Belgiji. Dugo nisam razumela zašto baš tamo odlaze. Brdo je brdo. Reka je reka. Čovek je čovek. Svuda isti. Naivnost ove dečije misli otkrila sam tek nešto kasnije.

Sa svojih dvadesetak  opet sam videla Anesa. Prvi put nakon deset godina vratio se u Srbiju. Iskustvo nas je učinilo drugačijima. On je bio pošteđen celog univerzuma ratne traume, nemaštine. Ja sam preskočila ceo  iskustveni univerzum njegove  adaptacije na novo kulturno okruženje, status izbeglice, proces učenja jezika, sticanje novih prijatelja… To Iskustvo  učinilo je da hodamo u tišini, rame uz rame. Ni meni ni njemu ulica u kojoj smo se igrali kao klinci pre 1995. ne znači mnogo. Ni on  ni ja nismo ostali.

Rame uz rame, u tišini.

Devedesetih naučila sam da ljudi odlaze preko noći i bez pozdrava…tada nisam, a sada znam zašto baš neka druga brda, neke druge reke, neki drugi ljudi.

Tekst je napisala Venesa Mušović za štampanu verziju magazina Kosovo 2.0.