Дан осми

Кад из снова ишчезне све што овом свету припада,

па и разум који га разуме, постаће сан ALI ZOI,

други живот.

Борислав Пекић, Златно руно

 

35771602_9_l

Још један дан без имена и дамара зачиње се у материци неба. Птице расањују зору, усецајући се оштро гласовима, као прастарим крицима, у недосањан сан. Зграде начињу сунце, небо тоне у град. У плими и осеци тек рођених мисли даве се испразна значења, скривена у непочинку. Склопљени капци покушавају да заробе и оприсутне лет полуделих слика, скидајући машак са сна. Јутро раздевичује тело, али не да се његово девичанство – сан. Не да да буде обешчашћен.

Упостојих се двадесетдеветог фебруара, несумњиво – године преступне. Моја хибернација је отпочела када и ја отпочех, онда када се суочих са својим Првим даном, пре првог починка, када ми се гласнуло прво јутро. У једно свитање, у свом упостојавању, зеница још недовољно великих да приме свет, суочих се са сплетом неотесаних облика. Ослободих тело.

Не сећам се првог непочинка, нити тренутка када први пут заробих сан међу зидине стварног. Али, верујем да устук није био могућ. Сада сам непозната која тежи бесконачности, усред једначине, заграђена коренима. Камен сам хитнут у висине, с намером да осетим трзаје неба и потонем у његову дубину. Ипак, колебам се као дах самртника и котрљам као чик по том истом небу, птицама испревртаном, уображеном, исписујући сопствену путању, лемнискату исцртану овим истим телом, заборављеним. Падам низ властиту попутнину, икаровски, са перчином неба на плећима и нарамком времена у рукама, осећајући сву тежину плаветнила којим сам покропљена. За мном дише мој сан. Два неба – једно у другом. Ја у сну, и сан у мени. Сутра – нови покушај продирања. Враћање у сан. У свет.

Свеједно.

Зар је могуће да постоји некакво Сутра? Зар није Данас надеждније јуче? Сутра посувраћено? И свако је Данас Осми дан стварања.

Бриде речи-променљиве јаче од усијаног гвожђа. Плетем слова. Згушњавам ретке. Моја је глад изван тела. Кушам неизвесност бескраја, у нутрини неба, да осветлим Своје и Туђе снове скривене у звеци дана, уваљане у голо, непристојно Ништа. Чекање се наставља док не освестим сан. А уснућу пре но што ме пробуди смрт. Прареч.

Зрни дан. Осми. Сумраком оивичен.

Зри време. O, зар?

Марија Мирковић

Dio onog što znači voljeti nekog

 

wishingtofly.jpg angela bacon.jpg
Wishing to fly by Angela Bekon.

 

-Kako to uspjevaš, mama?

-Kako uspjevam, šta?

-Kako uspjevaš da nastaviš nakon što je tata otiša. Mislim, provela si sa njim čitav život. Ne mogu ni da zamislim kako je pokušavati da zatvoriš toliko rupa.

-Pa, ne može da se preboli, naravno. Nikad se ne preboli. Nedostaje mi. I još spavam sa upaljenim svjetlom.

-Ali moraš da naučiš da nastaviš. To je dio toga, zar ne?

-Dio čega?

-Dio onoga što znači voljeti nekog. Stvarno voljeti nekog. Kad nekog zaista voliš onda ga ne doživljavaš samo kao produžetak samog sebe. Ne voliš ga samo zbog sebe.

Majka se okrenula prema pozornici. U mraku Albert hola video sam kako joj se plave oči sjaje od suza.

-Ljubav znači umjeti da preboliš – rekla mi je.

 

Toni Parsons, Čovjek i dječak

Bela tvrđava (Orhan Pamuk)

Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

orhan-pamuk.gif

Nije mi palo na pamet da će on želeti da dok zajedno pišemo, zajedno i sedimo za istim stolom. Čim se on dao na pisanje, ja sam proveravao kako ću ponovo moći da se vratim onoj dokonoj slobodi roba neradnika; prevario sam se. Rekao je da treba da sedimo na dva kraja stola i pišemo jedan naspram drugog: jedino tako, naši umovi, koji će pred nekim opasnim temama hteti da se olenje, radili bi kako valja, jedino tako bismo jedan drugom mogli ulivati radnu naviku i disciplinu. Ali sve je to, znao sam, bio izgovor. Plašio se toga da ostane sam, bojao se da bi se, dok razmišlja, mogao osetiti usamljenim. To sam shvatio i kada je, suočivši se sa praznom hartijom, počeo da mrmlja tako da sam mogao da ga čujem, očekivao je da unapred odobrim ono o čemu je želeo da piše. Nakon što je naškraba nekoliko rečenica, radoznalo i bez ikakve nadmenosti, već nekako detinje skromno, stade da mi pokazuje što je napisao: da li je to možda nešto o čemu vredi pisati? Naravno, potvrdio sam da jeste.

Tako sam ja za dva meseca o njegovom životu saznao onoliko koliko nisam mogao saznati za jedanaest godina. Njegovi su živeli u Jedrenu, gradu u koji smo mi kasnije otišli zajedno sa sultanom. Otac mu je umro veoma rano, nije bio siguran ni da je upamtio njegov lik. Majka mu je bila jedna vredna žena. Kasnije se preudala. Sa prvim mužom imala je dvoje dece, jedno muško i jedno žensko. Sa drugim je, pak, imala četiri sina. Taj čovek je bio jorgandžija. Dete koje je najviše volelo da uči, bio je, naravno, Hodža. Saznao sam da je on bio i najpametniji, najsposobniji, najvredniji i najjači među braćom. On je bio i najpošteniji. Svih njih, sa izuzetkom sestre, sećao se sa mržnjom, ali nije bio sasvim siguran da li je sve to imalo veze sa pisanjem. Ohrabrio sam ga, možda i zato što sam još tada naslutio da ću znatno kasnije taj stil i tu njegovu životnu priču prihvatiti kao da su moji. Bilo je nečega u njegovom jeziku i držanju što sam voleo i želeo da naučim. Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

Bela tvrđava (Orhan Pamuk)

Herman Hese: Igra staklenih perli

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

7a8ff0e22c079e51cbb97e44377eb2c7

– Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost – takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.

– Formalna igra je težila da iz stvarnih sadržaja svake igre, matematičkih, jezičkih, muzičkih i tako dalje, obrazuje što gušće, što nepropustljivije formalno savršeno jedinstvo i harmoniju. Psihološka igra, naprotiv, tražila je jedinstvo i harmoniju, kosmosnu zaokrugljenost i savršenstvo ne toliko u izboru, rasporedu, ograničavanju, povezivanju i stavljanju sadržaja jednih prema drugima, koliko u meditaciji koja prati svaku etapu igre, stavljajući na nju najveći naglasak.

– Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti…

– Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline…

– Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.

– Istorija nam izgleda kao poprište nagona i moda pohotljivosti, gramzivosti i požude za vlašću, ubistava, nasilja, razaranja i ratova, slavoljubivih ministara, potkupljenih generala, pucnjavom razorenih gradova, a isuviše lako zaboravljamo da je to samo jedan od mnogih njenih aspekata. A pre svega zaboravljamo da smo mi sami komad istorije, nešto postalo i nešto što je osuđeno na izumiranje kada izgubi sposobnost za dalje postojanje i samopreobražavanje. Mi sami smo istorija i saodgovorni smo za svetsku istoriju i svoj položaj u njoj. Veoma nam nedostaje svest te odgovornosti.

– Život sveta, onakav kako ga je Kastaljanin video, bio je nešto zaostalo i inferiorno, život nereda i sirovosti, strasti i rasejanosti, on nije bio ništa lepo i vredno željenja. Ali svet i njegov život bio je beskrajno veći i bogatiji od predstave koju je jedan Kastaljanin mogao imati o njemu. On je bio pun postajanja, pun istorije, pun pokušaja, i uvek novog početka, on je bio možda haotičan, ali je bio zavičaj i rodno tle svih sudbina, svih umetnosti, sveg ljudstva, on je imao jezike, narode, države, kulture, on je stvorio našu Kastaliju i sve bi to opet video kako umire i nadživeo bi ga.

BUKA

O Carigradu i njegovoj sirotinji

12174858733_5d24e1e591_b.jpg

Prepun je Carigrad Bošnjaka. Najviše ih je iz Bosne i Makedonije, iz Sandžaka. Ima ih iz Primorja, kao da nije bilo kraja ni varoši koja nije neko svoje ropče trognula ovamo, da linga i halida carigradskom čaršijom i čopli s njene vječito pune trpeze.

Carigrad je grad sirotinje. Nije! -popravio sam se, odmah. Jedan bi je bogataš kupio na trgu, kao stoku. Sirotinja nije za drugo, samo što nema cijenu ni prođu, jeftinija je građa na stambolskom pazaru.

Carigrad je grad bogatih. Nije! -prevario sam se opet. Nema para na svijetu da kupe njegovu sirotinju. Može li ko kupiti vodu, vazduh, i oblake na nebu?

Carigrad je svačiji grad, i ničiji. Bez duše i srca, hrani se ljudima koje rađa. I živi. Noć mu donese ono što uzme dan. Gubi i dobija, a ne poznaje mu se ništa. Mlađi je od ljudi, stariji od gradova.

Pao sam s nogu, a nisam prošao ni sve mahale oko Sinan-pašine džamije, kamoli ovo gnijezdo, zgomilano kao gnjide u šavu, uz mrtvu nogu od Bosfora. Je li to šareni Carigrad koga svaki dan gledam s pendžera carske sobe u kojoj radim. U kojoj sam radio, moram da popravim i u ovoj jaziji koju ostavljam kao poslednji zapis o sebi.

Sreo sam koje ne tražim, ne nađoh koje sam mislio. A ne znam koga sam tražio.

Odlomak iz knjige Tuđe gnijezdo Huseina Bašića

Lakoća i težina

1967 Las piernas de martina

“Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.Čovjek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sljedećim životima popraviti.

Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?

Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovjek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vrijedi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvijek sličan skici.

Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne slijedi slika.”

Nepodnošljiva lakoća postojanja, Milan Kundera

Davidova Zvijezda (odlomak)

Girl
Nikola Martinovski, Devojka.

„Rođena sam pored rijeke. Adžidžan se zove, daleko je ta rijeka… Majka mi je svrnula u jošje, sama prekinula u svezala pupak, umočila me u vodu, šapnula mi na uvo ime koje niko ne smije da zna, i odmah se zaputila za karavanom…

 

Hanka se odmalena odvajala od ciganske golofučadi. Njena kosa, sjajna kao namazana, bila je svjetlija i u uvojcima. Bez igračaka koje cigančad nijesu imala, i one se vrzmala po logoru, nestašna i vragolasta, izazivajući starije da joj priprijete ili je isfraskaju prutem. Ali, brže od ostalih, Hanuška se otarasila igre. Zvali su je Mala Mudra. Voljela je da bude s odraslima, najviše sa staricima.

I one su je odvajale od “sitneži”, primale je kao ravnu, učile svemu što su znale. Pošteđele su je lukavstva koje se prenosilo na đecu, učeći ih da prevare lakovjern, izmame im stogod ili ukradu. Osjećale su da Mala Mudra nešto drugo…

Bila je miljenica. Zato im je njena boljka zabrinula. Bila je to čudna bolest, za kakvu do tada od Cigana niko nije čuo. Pred noć bi dobila grčeve u stomaku, izbecila bi očima, previjala se kao da su joj žar metnuli na pupak. Izbacila bi na usta bućku i okrijek. Čim bi bolovi primirili, osjetila bi da joj nešto u trbuhu mrda, a čula bi i kreketanje. Čuli bi i drugi, ne bi morali da priviju uvo na stomak. Pričali su o tome gdje god doprli, pa je to čuo i sultanov hećim Ejub-efendija.

Poručio je da mu je dovedu. Pogledao ju je, pipao po stomačiću vrućem kao sač, rekao da joj mora otvoriti trbuh. Ako to ne učini, sa njom je svršeno.

-U stomaku je žaba!

-Kakva žaba? Otkud žaba?

-Negde s vodom popila je žablja jaja – rekao je hećim. –A žaba raste na dekike, valja je hraniti, hoće i da jede i da pije, nikad sita. Teško bogami, a kamoli Ciganki koja je sama i gladna.

-A kako se ne uguši?

-Diše kožom!

Otvorio je Hanki trbuh, zaba džipila nožicama, i ona srećna što se spasila i što će stomačić zamjeniti makvom. Prepoznali su da je to gatalinka, koje ima samo u Turskoj.  Iza toga Hanka probehara, izviknu se, zatreperi kao voćka.

Odlomak iz knjige Davidova Zvijezda crnogorskog književnika Zuvdije Hodžića

LUTANJE ZA SVOJOM ZVIJEZDOM

knjiga_davidova_zvezNaslovljen jednim amblematičnim jevrejskim znakom, koji u našoj svijesti nosi prepoznatljivo breme velikih prostora sreće ljudi i naroda, Davidova Zvijezda se resemantizuje po ko zna koji put i dobija nova smisaona značenja kao rezultat kontekstualne obrade sjajnog majstora pripovijedanja Zuvdije Hodžića.
Na početku, romanu se otvaraju kapije jednog grada ili jednako, kapije jedne bajke, kao u drevnim pričama iz 1001 noći, ulazi se unutra da bi se krenulo na ono dugo putovanje ka upoznavanju i pošto identifikujemo samog sebe izlazimo kroz drugu kapiju grada, ili svejedno zatvaramo poslednji odlomak jedne bajke koja se više ne zove 1001 noć već 1001 dan. Naslov romana koji cijelo vrijeme defiluje u metatekstu kao “1001 dan” a ne može preskočiti Davidovu Zvijezdu kao simbol čovjekove sreće i snage, jednom jeste i kao prevrtanje proverbijalnog pripovijedanja Istoka a zatim – semantička nadgradnja: “Na Istoku svaka priča ima dva lica. Jedna se otkriva danju, druga noću, nikada i nikome obje”.
Putovanje Davida Šahana u Bagdad na čudesan način podsjeća na san, sanjan mnogo ranije, ili bolje rečeno, njegovo realno putovanje nije ništa drugo sem kopija onog putovanja u snu, u bajci ili u podsvijesti.

Ovo jeste pokušaj autora da izbriše granicu između sna i jave, mašte i onoga što se stvarno dešava, fikcije i fakcije, paradigmatske istine i cikličnog obnavljanja sreće.
Od početka do kraja, roman jeste himna posvećena umjetnosti, daru pripovijedanja. Ruši se Bagdad, ali ostaje bajka unutar koje nema više privilegovanih, tu su svi ravnopravni. “U njoj su jednaki bogati kalif Al-Rašid i ubogi grnčar Abu-al-Ataijah, pjesnik koji je odbio sve Al-Rašidove ponude samo da bi, ogrnut olinjalom derviškom hrkom, mogao da živi kako mu je volja i govori stihove kakve hoće”.

Paralelno odvijanje jednog života u podnožju Prokletija gdje sudbina političkih, konfesionalnih, plemenskih, nacionalnih, državnih i drugih ukrštanja diktira životnu filozofiju stanovništva ovih krajeva, sa Bagdadskim pazarom kao iz bajke, jeste originalna ideja gdje se pokazuje snaga uopštavanja i univerzalnost pripovijedanja. “Sve se može kupiti: porculan i svila iz Kine, brokat, noževi i sablje iz Arabije, posuđe iz Sirije, bez iz Egipta, zelje iz Irana, vosak i krzno iz Rusije, lazurni kamen iz Turske, mirođije iz Indije, pravi i lažni biseri, zlato i dragulj, broševi, manine i minđuše, đerdani od sedefa i ćilibara, ljekoviti uvarci od voća i trava, melemi od ječmenog slada i suhih krušaka, slatko od lišaja, pekmez od ruža, mirisi od rajskog drveta, jasmina i ambre, narcisa i palminog cvijeta, mažurana i bosioka. Perzijaneri i halije od jagnjeće vune, prostirke od krzna, bagrenasta boja od štitastih vaši, medni sok od izlučevina pustinjskih insekata, trijeslo za štavljenje kože, sezamovo ulje šarlagan…”

Pripovijedanje o lažnom mesiji Šabataj Cevi za koga istorijski podaci svjedoče o njegovom utočištu i kraju njegovog života u ulcinjskom Starom gradu jeste sublimacija lutanja za svojom Zvijezdom. To je ona jevrejska duševna snaga koja u vrijeme velikih kriza proizvodi Mesiju, obaveznog spasioca, možda lažnog ali onog kome svi vjeruju: “Jevreji su stoljećima očekivali Mesiju. San o njemu nosili su u sebi, nasljeđivali ga. Živjeli su s njim kao što se živi s molitvom. San o Mesiji bio je neodvojiv od jave, nasušan kao hljeb, voda i vazduh… – Ja sam Mesija! – odzvanjalo je u jevrejskim srcima širom Zemlje. – Ti si Mesija! – uvjeravali su ga svi kojima je Mesija bio neophodan. – Nije! – usprotivili su se rabini i dajani ali ih više niko nije slušao. Uzaman su izrekli herem i izopštili ga”. “Kao priča o vođi kojem su drugi vjerovali više nego on sebi, o čovjeku koji je u sebe vjerovao više nego drugi u njega, povjest o Šabataju će vam se, svakako, činiti poznatom. Istorija pamti mnoge vođe i Mesije, pa i takve koji su, kao on, vjerovali da će promijeniti svijet, da bi u strahu za sopstveni život, iznevjerili tisuće sljedbenika koji su im, i nakon svega, vjerovali”.

Isprepletanje raznih govornih formi i kad-kad naizgled neusklađenih, prisustvo bajke i iznenadno povlačenje paralela od Prokletija do Bagdada, od Ulcinja do Izraela, svrstavaju prozu Zuvdije Hodžića u krug velikih romana magičnog realizma.
Ako u čuvenom romanu “Gusinjske godine” autor opiše epske događaje unutar jednog vrlo uskog životnog prostora u podnožju Prokletija gdje zamalo da se desi haos ulaska velikih svjetskih sila u jednom ratu apokaliptičkih dimenzija, sljedeći put u romanu “Davidova Zvijezda”, ovo usko polje sa jednom granicom u sredini i koje postaje predestinacija životne sudbine ljudi pored nje, postaje mjesto drama gdje se u više slučajeva prelama kroz psihu, viziju i personaliziranu dramu autora.
Životna filozofija ljudi koji se nasilno graniče ili se pak presijecaju granicom po sredini osuđeni da budu s one ili s ove strane granice, njihova životna etika koja kao talac nosi čitav taj teret nasilja i trauma koji mu se sugerira kao apriorna krivica, jeste čitav jedan svijet koji paradira i prelama se pred očima jednog infantilnog lika u čijoj će se viziji kasnije izgraditi kao romaneskna drama, sa autorom koji u sami centar čitave ove zbrke stavlja čovjeka kao biće koje mora sve da prevazilazi, kao ovjekovječavanje ili kao nadživljavanje nasilja.
Albanska, ili recimo balkanska, tema proze Zuvdije Hodžića počinje da se demitizuje već u njegovim pripovijetkama u zbirci “Zima”, monumentalizira se i u kontekstu međunarodnih zbivanja u romanu “Gusinjske godine”, da bi se personalizirala i kao sreća i kao drama sa svim varijacijama, uzdižući se do univerzalnog kroz arhetip znakova kao sudbina, kao iskustvo, kao filozofija, kao ona tačka u kojoj se svijet ogleda.
Prevod na albanski jezik prirodno zaokružuje opus ovog autora unutar albanske književnosti. Ramiz Kelmendi je uradio vrlo dobar prevod, oprezno i hrabro prenoseći briljantni jezik književnog teksta Zuvdije Hodžića.

Preuzeto sa : http://www.sveske.ba/en/content/lutanje-za-svojom-zvijezdom

M Train

00-patti-smith-m-train

“We want things we cannot have. We seek to reclaim certain moment, sound, sensation. I want to hear my mother’s voice. I want to see my children as children. Hand small, feet swift. Everything changes. Boy grown, father dead, daugther taller than me, weeping from a bad dream. Please stay forever, I say to the things I know. Don’t go. Don’t grow.”

M Train, Patti Smith