O Carigradu i njegovoj sirotinji

12174858733_5d24e1e591_b.jpg

Prepun je Carigrad Bošnjaka. Najviše ih je iz Bosne i Makedonije, iz Sandžaka. Ima ih iz Primorja, kao da nije bilo kraja ni varoši koja nije neko svoje ropče trognula ovamo, da linga i halida carigradskom čaršijom i čopli s njene vječito pune trpeze.

Carigrad je grad sirotinje. Nije! -popravio sam se, odmah. Jedan bi je bogataš kupio na trgu, kao stoku. Sirotinja nije za drugo, samo što nema cijenu ni prođu, jeftinija je građa na stambolskom pazaru.

Carigrad je grad bogatih. Nije! -prevario sam se opet. Nema para na svijetu da kupe njegovu sirotinju. Može li ko kupiti vodu, vazduh, i oblake na nebu?

Carigrad je svačiji grad, i ničiji. Bez duše i srca, hrani se ljudima koje rađa. I živi. Noć mu donese ono što uzme dan. Gubi i dobija, a ne poznaje mu se ništa. Mlađi je od ljudi, stariji od gradova.

Pao sam s nogu, a nisam prošao ni sve mahale oko Sinan-pašine džamije, kamoli ovo gnijezdo, zgomilano kao gnjide u šavu, uz mrtvu nogu od Bosfora. Je li to šareni Carigrad koga svaki dan gledam s pendžera carske sobe u kojoj radim. U kojoj sam radio, moram da popravim i u ovoj jaziji koju ostavljam kao poslednji zapis o sebi.

Sreo sam koje ne tražim, ne nađoh koje sam mislio. A ne znam koga sam tražio.

Odlomak iz knjige Tuđe gnijezdo Huseina Bašića

Advertisements

User ptica…

13525544_294677074207713_1347476891_n

Zagoreo ručak. Par dobrih ideja. Jedno kratko kupanje i još kraće sunčanje. Trideset minuta joge. Jedan kvalitetan susret. Uvod u dela crnogorskog književnika Zuvdije Hodžića.

Čini se da nije toliko loše što me je danas usrala ptica.

Na rame.

Na podlakat.

Na srednji prst.

Beleške iz Berlina

Kao i drugi namerni putnici, ja sam gigant. Svaki put kad se vratim sa putovanja bar sam za 5 centimetara viša nego pre.

***

Prošle nedelje bila sam u Berlinu. Poslovni forum na kojem su učestvovali predstavnici civilnog društva koji se na direktan ili indirektan način bave temom izbeglicke krize. Grupa od 45 duša bila je smeštena  na kultnoj lokaciji, u blizini Olimpijskog stadiona. Olympia stadion renoviran je u periodu između 1934. i 1936. godine. Na ovom stadionu Leni Rifenštal 1936. godine snimila film Olypia, što je ujedno prvi film o olimpijskim igrama.

olympia_0

Kao filmofilu, ovo je bilo dovoljno da budem ushićena što ću imati priliku da istražujem i misaono rekonstruišem ko, kako, kada i zašto je prošao stazama Olypia stadiona.

Jugoslavija je 1936. godine učestvovala na Letnjim olimpijskim igrama u Berlinu i imala je 90 učesnika u 11 različitih disciplina. Ovo je bilo peto učestvovanje Jugoslavije na Olimpijskim igrama.  Jedanaeste Olimpijske igre u Berlinu otvorio je Adolf Hitler sledećim rečima:

„I proclaim the Olympic Games of Berlin celebrating the Eleventh Olympiad of the modern era open!”

Tada su jedna po jedna predstavnica država sveta ulazile na stadion Olympia, visoko podižući ruku pozdravljajući nacističkog vođu, što je zabeleženo kamerom Leni Rifenštal, Hitlerove bliske saradnice i propagandnog virtuoza nacističke Nemačke.

Leni Rifenštal sam već pominjala u nekim ranijim pisanjima. Uglavnom kroz tekst o Nuba narodu iz Sudana, kao i kroz kritički esej Fascinantni fašizam Suzan Sontag.

***

Pitanje izbegličke krize lako je povezati sa društvenim temama poput ljudskih prava, rase, diskriminacije, konflikta, granica i rata. Nakon najveće tragedije u Evropi u Drugom svetskom ratu kada je ubijeno 6 miliona Jevreja, mržnja zasnovana na rasnoj, etničkoj i nacionalnoj osnovi i dalje postojano opstaje, što je vidljivo kroz desničarske pokrete koji jačaju u celoj Evropi. Samo sedamdeset godina nakon holokausta, što je nešto kraće od prosečnog života jednog muškarca u Evropi, najveća tragedija ljudstva biva sasvim potisnuta, gubeći funkciju opomene na istoju koja se desila i koja se ponavlja. Nažalost, definisanje Drugog i jasno distanciranje od svega što je strano odavno je norma u kojem svet opstaje. Sedmodnevni boravak u Berlinu i svakodnevni prolazak pored Olympia stadiona konstantno su me navodili da razmišljam o vezi između najveće tragedije ljudstva koja se desila tokom Drugog svetskog rata i trenutnog izazova koji smo nazvali izbeglička kriza. Drugi (izbeglice, migranti) je  stavljen u poziciju manje vrednog, sumnjivog, obojene kože koja će ga svaki dan podsećati da je drugačiji. Ono što Evropa trenutno čini Drugom, jeste oduzimanje glasa i dehumanizacija. Izbeglica je reč koja nosi sa sobom set značenja, mahom negativnih konotacija, kojima identifikujemo svakog migranta koji kroči na evropski kontinent.

Evropa nije mnogo naučila iz svoje tragične istorije. Zgrade, zidovi, spomenici danas pričaju glasnije od Evropljana. Malo je onih koji žele da čuju.

448_historie_01_640x360

1

Ceo film Olympia možete pogledati na youtube linku ispod

Official Taste Of #Cohubiting

Last month I’ve been designing from southern Spain and Portugal, soaking up inspiration in the spirit of the coast and  getting lost in colorful details of Portugueseazulejos. The charm of Iberia.
Keywords for this winter: middle of December in Malaga, Christmas in Granada, New Year with Setubal family.

From January the 7th I’ve joined COHUBITING, coworking and coliving in a shared beach house. This month we are in Faro.

working-place

It’s last day of the month. I am listening to Nouvelle Vague, sitting by the orange- tiled table, barefoot, with the view on the lagoon, with background sounds of cheerful people enjoying this summer- January- beach day.

terrace

This morning Kaisu realized this is our last Sunday in Vera’s café, and it made us all a bit sad. We will miss our morning gatherings, just one of our small daily traditions.

beach

Who would say the 10 am coffees could be so prolific? Plans have been made, new ideas were born. In what kind of company you could share your plans for today while drinking out meia de leite on a sunny terrace?

surfing

Being with the right people on a right place does magic.
A day continues in our working place (big living room filled with light and Spotify sounds).
There is something about being in a space where people are working on things they are enjoying. Some kind of strong energy and enthusiasm that makes you engaging even more to your working process. (And there is  a bit of feeling guilty doing nothing when everybody else is in a super- productive mood.)
hands
Time before dinner  is reserved for most beautiful sunsets. There is no better thing to do after working hours than witnessing the most beautiful end of the day. Every single day was a  different experience. Our phone galleries speak for itself, mainly filled with photos of the sky.
suset
I still have seven more mornings in Faro, with the irreplaceable moment of Atlantic wind waking me up, while falling in love anew with the view of the lagoon.
food
In seven days whole group is moving to Spain, and getting more members into our small #cohubiting family.
See you in Gandia.

Moje devedesete

Neka druga brda, neke druge reke, neki drugi ljudi…

DSC_0284
Fotografija: Venesa Mušović

Rođena sam devedesetih.

U drugoj deceniji života i dalje sam bila dete da bih racionalizovala situaciju koja se dešavala oko mene te famozne decenije. Danas se pitam koliko ima istine u mojim sećanjima na taj period. Koliko su ta sećanja zapravo oblikovana pričama roditelja, drugara, medija, kasnije tokom školovanja? Pošto objektivnih činjenica ne mogu da se setim, u formi su sna, nejasnoće i magle, podeliću emocionalno saznanje koje je kasnije dobilo svoje jasno društveno obličje.

Bio je to momenat kada sam shvatila da  roditelj, prijatelj, sestra ili ceo kraj može da se odseli preko noći. Uz rat devedesetih saznala sam za strah, za skloništa i za odlaske dragih ljudi bez pozdrava i bez obećanja da će se vratiti. Kada sam imala sedam godina, moj najbolji prijatelj iz ulice Anes  odeslio se u Švedsku. Tih godina moj otac je bio u Švajcarskoj. Njegov brat u Belgiji. Dugo nisam razumela zašto baš tamo odlaze. Brdo je brdo. Reka je reka. Čovek je čovek. Svuda isti. Naivnost ove dečije misli otkrila sam tek nešto kasnije.

Sa svojih dvadesetak  opet sam videla Anesa. Prvi put nakon deset godina vratio se u Srbiju. Iskustvo nas je učinilo drugačijima. On je bio pošteđen celog univerzuma ratne traume, nemaštine. Ja sam preskočila ceo  iskustveni univerzum njegove  adaptacije na novo kulturno okruženje, status izbeglice, proces učenja jezika, sticanje novih prijatelja… To Iskustvo  učinilo je da hodamo u tišini, rame uz rame. Ni meni ni njemu ulica u kojoj smo se igrali kao klinci pre 1995. ne znači mnogo. Ni on  ni ja nismo ostali.

Rame uz rame, u tišini.

Devedesetih naučila sam da ljudi odlaze preko noći i bez pozdrava…tada nisam, a sada znam zašto baš neka druga brda, neke druge reke, neki drugi ljudi.

Tekst je napisala Venesa Mušović za štampanu verziju magazina Kosovo 2.0. 

Svetlo. Malo svetla.

SVETLO.

Svetlo. Malo svetla.

Zgužvano hrapavo ćebe i dva topla tela ispod. Kikot. U kadru mali sto, rukama raskomadana pomorandža, crna čokolada i zakoreli talog kafe. Mrak ne zna da u sobi ne postoji  gramofon. Na plejlisti  Bili Holidej. Desno od prozora muzejsko parče zida. Reprodukcije Klimta, Monea, Munka, ispresovani behar dunje, neke davne izjave ljubavi… Pamukov muzej nevinosti.

Malo svetla. Sveće.

Pepeo i prazne flaše vina mirišu na strast. Prigušeno svetlo ne ostavlja prostora za stid.

Sveće.

Naranžasta koža. Prsti i šake podržavaju lice i palčevi se zabadaju u ljubičaste usne. Na plejlisti Ela Ficdžerald. Black Coffee. Ćebe sklizava sa toplog tela. Taj nagli trzaj oduvao je plamen sveće. Sada cigareta gori.

 Jutro.

Jutro je progutalo kikot. Sve što je bilo šarmantno pod senkom sveće postaje krš. Rukama  obgrljena  narandžasta koža. Stid.

Jutro je izmaglilo vrata. Ona su jedini način da sobu napustiš pre nego što priznaš da si u kadru glume o sreći.

 

Januar 2016.

Bela smrt vozova…

Ena Sadikovic

Kroz tamu noći

Kroz predele obasjane mesečevom svetlošću

Prolazeći bez stajanja pored usnulih stanica

Juri voz.

(Filip David)

Sinoć sam doputovala u očev dom. Putovala sam autobusom iz Beograda preko Čačka, Užica, Zlatibora i Nove Varoši. Vozovi trenutno ne saobraćaju ovom trasom. Lažem. Vuče se šinama putnički voz iz Beograda do Bara jednom dnevno. Do Crne Gore treba mu oko dva dana. Često pomislim da o mašinovođama treba ispevati epove i ispisati romane, ali sledeći put. Htedoh da kažem da su  majske poplave doakale šinama i drvenim pragovima između.  Meni su vagoni i onako oduvek izgledali kao pokretni muzejski predmeti. Što zbog misterioznosti i neobičnog vonja kakav zamišljam da imaju svi predmeti u etnološkim muzejskim zbirkama, toliko i zbog istorijskih narativa o ćihu-ćihu dimnim i dalekim putovanjima.

Kao dete dosta sam putovala sa ocem. O autobusima tada nisam mnogo znala, sem da je  karta skupa. Mislila sam da se ceo svet sjati u taj jedan kupe. Sirotinja.

Ponekad mislim da sam zbog učestalih putovanja upisala studije antropologije. Kasnije na fakultetu bilo mi je čudno zašto profesori toliko razglabaju o etnografiji kad ceo semestar može da stane u jednu vožnju vozom od Beograda do Novog Sada ili od Čačka do Niša. Da ne pomišljam kakvi bi tek divni –izmi bili notirani na putu od Beograda do Istanbula. Egzotični orijent ekspres. Još jedan muzejski motiv. Imalo bi tu i tragičnih monografija o ratnim zločinima, ukaljanih mrlja čovečanstva, proročanstvo balkanskog prokletstva, o vozovima koje je progutala tmina i magla, a sve tragove počistio sneg…ali nećemo ni o tome.

Htedoh da kažem da mi je žao što nisam zapisivala  priče koje sam slušala u hodnicima vozova i kupeima. Bile su to priče doktora, profesora, seljaka, radnika, samoukih slikara, jadnika i veselih srećnika. Pokušavam da se setim lica nekih od njih. Teško mi ide, ali znam da su to bila neobična lica, lica na kojima se oslikao čitav život u brazdama, u teškim očnim kapcima, u tamnim podočnjacima i ispucaloj koži na šakama, ali lica neke umorne veselosti i srdačna. Bili su to ljudi kakve kasnije nisam sretala  u autobusima.

Sinoć sam doputovala u očev dom. Otac i sam naviknut na putovanja vozom iz mladosti, priupitao me je kako je bilo na putu, očekujući da u hladnim đžepovima nosim moju ili tamo nečiju priču, pa da je podelimo kao jabuku. Da sočno začinimo trenutak nekim drugim slikama, jer ove u kojima smo nikad nisu dovoljne da progutaju zapelu tišinu. Cupkajući na snegu odgovorih da je bilo dosadno, da mi pogašena svetla ne dadoše priliku da pročitam poslednje poglavlje knjige o virutelnim muzejima, te da sam kroz ceo put slušala muziku na mp3 plejeru.

Otac na to ništa ne  odgovori – verovatno je promišljao zašto mi je uopšte dao novac za taj mp3. Možda je krivio vozača zbog ukidanja prava putnika na obrazovanje. Ne znam, ništa nije odgovorio samo je  pokazao rukom na parkiran auto. Od glavne stanice vozili smo se još desetak minuta do kuće. Kad smo stigli ispred, pre nego što sam otresla sneg sa čizama, okrenuh se da osmotrim prostranstvo iza sebe:

Tišina. Svuda beli sneg i samo beli gusti dim kulja iz ođžaka komšijskih kuća. Kao u ruskim pričama čujem lavež pasa i oštro šamaranje mraza i vetra. Beše to silovit i nevidjiv mejdan. Od njihove strasti i moji se obrazi zacrveneše.  U daljini samo jedna ulična svetiljka skromno je žmigala. Pomislih kako će i ona uskoro postati deo nekog muzeja poput onih vagona. Muzeji, groblje predmeta, malo lepše od onog gde  se mrtav čovek smešta. Mrtvo i Belo. Jedni neguju sećanja, a drugi kopaju duboko u zaborav.

Snega je bilo toliko puno da je njegova belina nadjačala noć neba iznad naših glava. Izgledalo je kao dan u kom su  nebo i zemlja beli, a horizont crna, tanka crta. Nisam više tako sigurna da je bila noć.

Tako se ne mogu setiti ni vozova, ni predela kojima smo se klackali ja i nepoznate duše, ogledala jedni drugima. Nema ni muzeja, ni putopisa koji bi potvrdili da putovanje nije san. Nema svedoka, nema ni nemosti, ni bunta, ni krika, ni dubokih belih stopa. Belina zime zbrisala je sve tragove. Ritualno očišćeni gresi, istine i laži zagrljeni maglenim rukama. Umrli su belom smrću vozovi i sirotinjski putevi…duboko ukopani u zaborav.

Još jedanput se osvrnuh iza sebe. Tišina. Svuda beli sneg i samo beli gusti dim kulja iz ođžaka komšijskih kuća.

V.M.

Foto-kolaž: putoslik iz Setubala

Bosonoga i vesela prosetala je Lisabonom, odsanjala snove u Setubalu, odmorila stopala u toplom akvamarinskom moru, oči utopila u plavi horizont i udahnula radost, izdahnula divne priče i foto doživljaj svog putovanja..

Krasni foto-kolaži studentkinje arhitekture, Ene Sadiković, na našem Okularu. U razgovoru sa autorkom došli smo na ideju o osnivanju podžanra putopisa koji smo nazvali “PUTOSLIK”. Na fotografijama ispod pogledajte kako izgleda naš prvi putoslik.

12 doors exibitionDoors exibition

10 daily news

Daily news

9 sea

Sea

8 on the way

On the Way

7 setubal rooftops

Setubal rooftops

6 out of picture

Out of picture

5 balcony

Balcony

4 saramago's dream

Saramago’s dream

3 appartment

Appartment

2 boat and a paper man

Boat and a paper man

1 magic box of sintra

Magic Box of Sintra 

Putoslikac:  Ena Sadiković

 

Put balkanske varošice: Sasvim “obična” priča o neobičnom festivalu

Ima jedna sunčana varoš na neosunčanom balknskom poluostrvu. Tamo se neki divni ljudi kupaju u moru ideja. Ovo maleno letovalište poznato je putnicima namernicima, tragaocima za dobrim sagovornicima, umetnicima, i onima koji umetnost ljube. Ima tamo i dokonih kafenisanja. To je već fina kultura ispijanja turske kafe, stojeći i sedeći na kaldrmisanim sokacima. Leblebije, bademi, bundevine semenke i bombone na merenje, dekorisane onim crveno-belim trakama karamelisanog sećera,  samo su kićanka ovoj bajkovitoj priči, jer tako valjda treba da zvuči  “istina” o egzotičnim ostrvima.

Ovo orijentalno balkansko ostrvce ima najtoplije more kreativnih junaka. Za one koji žive i životare u ovoj varošici, festival filma je najveseliji blagdan. Kakav je dan kad nije blagdan, znaju oni koji na pitanje Kako ste? odgovaraju sa Gura se, polako, mora se. No, da se vratimo egzotici.

Putnik namernik koji jednom zaluta na ovaj festiva, svake godine uskomeša se u to doba, jer srce bi htelo da nastavi san. Evo ga avgust. U meni samo neki žamor, mirisi, letnja toplina, veselost. Htela bih da širom otvorenih očiju snevam na zamračenom balkonu, pored uha da čujem zveket projektora i da proživim nečiji ceo svet. Filmofil. Prokletstvo i radost.

Varoški kino je kao balkanski  voz. Putovanje sve, sem fine lokomotive. Hiljadu života projuri kroz oči, misli i srce. Kao hodanje iz sna u san. I kad biste hteli nešto manje skromno, ne biste dobili.

Sve je malo nestvarno tamo. Na primer, ljudi koji lete. Stvar metafizike. Ne obećavam da ćete doista videti letače, ali leteće oni svojom lucidnom srećom pored vas, a onda i vi sa njima. Ovi ludcidni srećnici uglavnom spavaju po bioskopskim salama. Pauza traje između ispušene cigarete i galame filmofila pri ulasku u kino, ostalo je bioskopska tišina i svetost filma na platnu.

 Ni noći festa nije ništa manje uzbudljiv san. Pored reke, preko mostića, mala pauza kraj poslastičarnice, pored šadrvana, pa u krug, u krug, da sretneš sve “likove iz filmova”. Reditelji, kamermani, kinooperateri, glumci, zalutali, pesnici, tekstopisci, novinari, lovci na talente, kritičari, raja…. Kultura kafenisanja i kultura neobaveznog ćaskanja norma su društvenog ponašanja tokom festivala. U ovoj varoši  smestena mise en scene balkanske verzije  Coffee and Cigarettes.

No, ovom scenariju nema kraja… Bajka je stvarna i uskoro se desava u osnučanoj balkanskoj varošici. Evo, moja stopala tapkaju, cipelama kao da je izrasla pseća njuška, pa znaju kud treba. E sad, pošto sam  potcrtavši egzotične reči i vas hipnostisala, morate poći sa mnom.