Let the body talk (facial tattoos)

In the African societies, facial tattoos or scarifications always were a symbol of the social statuses. One would usually get a scarf during the ritual ceremonies (weddings, hunts, celebration of adulthood, pregnancy, etc.).

But, what do you see when you observe popular facial tattoos in the European societies?

Mark Leaver is a social photographer and he has to say something about it. One of his latest projects called Tattoos represents a mistery of the body decoration. What is always interesting about tattoos in the European context is the reason behind it.

Sometimes is just a body decoration, the way people describe beauty or attractiveness. Sometimes is the way someone feels about specific life occasion they want to be forever remembered. People often like to be seen as somebody else. Tattoos can make them look differently but what is a permanent question is how they feel “inside”.

The amazing portraits  made by Mark Leaver definitely made me wonder about a “secret life” behind these facial tattoos.

article-0-1e5d757600000578-627_470x423

enhanced-4170-1401705191-1

Duncan-x.jpg

“During Touka Voodoo’s interview he told me he had a sex change operation to become a man and that the tattooing on his face, which he did in the mirror himself, represented both his masculinity and femininity”, says Mark.

1618553_424374804359613_196163471_n.jpg

f8f087167d259f5f4f34e3b138bc0903

facial-tattoos-photography-project-by-mark-leaver-4

jack_denny_2_sy8qxk

Jack-Denny.jpg

For more photos check Mark’s website (http://www.mdleaver.com/tattoos#12).

 

Kako vam se dojmi Ulcinj? (prvi deo)

DSC_0028.JPG

Ako ste radoznali samo malo više od prosečnog turiste, koji često ne zna gde je prispeo, ni gde da traži saznanje o gradu u kojem se nalazi, ubrzo ćete shvatiti da je dobar deo ulcinjskih lokalaca hodajuća enciklopedija kada je reč o istoriji i etnologiji grada i stanovništva. Ulcinjani su svesni da je potrebno mnogo vremena provesti u ovom primorskom gradiću da bi se osetila njegova specifičnost, posebnost energije, društvenog karaktera, onog što zovemo kolektivni mentalitet, a pominjem ga samo zato što Ulcinjani veruju da postoje jasne odlike koje važe za svakog stanovnika. Kombinacija albanske tradicije i crnogorskog mentaliteta učinila je građane Ulcinja zanimljivim pojedincima i kolektivom vrednim upoznavanja. Bilo je potrebno razgovarati sa onima koji za sebe smatraju da imaju tipični ulcinjanski mentalitet i sa onima koji za sebe smatraju da njihov mentalitet ide van granica tog grada. Svako ima svoju priču. One se često sukobljavaju i beskrajno kontriraju jedna drugoj. Ipak, moguće je prepoznati obrasce kulturnog ponašanja tipičnog za većinu balkanskih varošica. Ulcinj i Ulcinjani vredni su upoznavanja. Ko ih ne želi razumeti ostaće zatočen u stereotipnim mišljenjima koja isplivavaju na prvo mesto[1]  ̶  Albanci. Oni koji Ulcinj gledaju kroz narod koji nazivaju Albanci, često nikada nisu imali susret ni sa jednim drugim Albancima, na primer sa Kosova ili Albanije. Stoga, skloni su komentarima poput – “Osećam se kao u Albaniji”.  Da ima i malo istine u ovom iskazu, bio bi to fenomen sam za sebe i ja bih mu se prva radovala. Dakle, Ulcinj nije Albanija.

DSC_0034.JPG

DSC_0230.JPG

Naracija običnih ljudi meni je najdraži izvor saznavanja o kulturi grada u kome se zateknem. Tek pošto čujem dovoljno od naroda, zaputim se u biblioteku po stručnu literaturu. Boraveći u Ulcinju duže od dva meseca, uverila sam se da su lokalci, ugostitelji i obični radnici, često elokventniji tumači kulture od onih sa kojima se stručno o pomenutim temam može govoriti. Cenim da su upravo ovi prenosioci legendi, mitova i kulturnih obrazaca svedoci, savremenici i aktuelni kreatori lokalne kulture.

Komunikacija  sa ljudima  dragocena je i vedra. Ako odlučite da posetite Ulcinj, ne propustite kafu sa nekim od lokalnih stanovnika. Ulcinjani su prema meni pokazali gostoprimstvo, radost susreta, istinski posvećeno vreme provedeno u razgovoru. Od Ulcinjana sam dobila odgovor na svako postavljeno pitanje, naravno, u formi u kojoj su ga u datom trenutku mogli pružiti. Sami sagovornici su „referenca za dalja čitanja”, jer su uvek radi da ostave svoj kontakt telefon, da preporuče drugog sagovornika, da te uzmu za ruku i odvedu do mesta o kojem govore.  Od Ulcinjana sam dobila knjige, razglednice, etnografske kataloge, besplatne kafe i pivo. Ulcinj ima svoje intelektualce, uspešne i ambiciozne tragače koji su proputovali svet i opet se vratili svojim korenima. Nešto magnetno ih veže za ovaj grad. Sa onima koji su u Švajcarskoj, Nemačkoj, Americi i sl. nisam stigla da porazgovaram. Postavljala sam provokativna pitanja o tzv. izuzecima. Zanimali su me svi izuzeci u gradu, ali o njima se teže priča, kao da teže da ih prikriju ili da ih kamufliraju pričom o spremnosti prihvatanja svega što im kroz grad tokom sezone prolazi.  Ulcinjani vole svoj grad, svoje more i sve što traže je poštovanje prema istoriji i kulturi koja u gradu postoji. Ukoliko ne želiš da uvidiš, nemoj da sudiš. To je nepisano pravilo. U gradu nema mesta za mrgudne revolucionare, za negativnu interpretaciju kulture. To se smatra uvredom koja će uslediti kaznom društvenog odbacivanja svakog „novajlije” i rođenog Ulcinjana koji novajlijom teži postati pod uticajem globalne kulture.

DSC_0067.JPGDSC_0043.JPG

DSC_0069.JPG

[1] Balkan je priča o stereotipima. Tuđa nesreća uvek je bila zabavnija balkanskom nesretniku. Zbog toga pozivam čitaoce ovog posta da se uzdižu iznad prosečnog, iznad površnog i zatvorenog kruga sveznanja. Izađite na ulicu, razgovarajte sa stanovnicima vašeg grada, kao da ste privi put u njemu. Iznenadićete se koliko vas je rutina i permanentni nevidljivi ritual odaljio od saznanja. Život je lako proživeti u okvirima poznatog, treba iskoračiti, izazvati život. Osetiti se živim.

Дан осми

Кад из снова ишчезне све што овом свету припада,

па и разум који га разуме, постаће сан ALI ZOI,

други живот.

Борислав Пекић, Златно руно

 

35771602_9_l

Још један дан без имена и дамара зачиње се у материци неба. Птице расањују зору, усецајући се оштро гласовима, као прастарим крицима, у недосањан сан. Зграде начињу сунце, небо тоне у град. У плими и осеци тек рођених мисли даве се испразна значења, скривена у непочинку. Склопљени капци покушавају да заробе и оприсутне лет полуделих слика, скидајући машак са сна. Јутро раздевичује тело, али не да се његово девичанство – сан. Не да да буде обешчашћен.

Упостојих се двадесетдеветог фебруара, несумњиво – године преступне. Моја хибернација је отпочела када и ја отпочех, онда када се суочих са својим Првим даном, пре првог починка, када ми се гласнуло прво јутро. У једно свитање, у свом упостојавању, зеница још недовољно великих да приме свет, суочих се са сплетом неотесаних облика. Ослободих тело.

Не сећам се првог непочинка, нити тренутка када први пут заробих сан међу зидине стварног. Али, верујем да устук није био могућ. Сада сам непозната која тежи бесконачности, усред једначине, заграђена коренима. Камен сам хитнут у висине, с намером да осетим трзаје неба и потонем у његову дубину. Ипак, колебам се као дах самртника и котрљам као чик по том истом небу, птицама испревртаном, уображеном, исписујући сопствену путању, лемнискату исцртану овим истим телом, заборављеним. Падам низ властиту попутнину, икаровски, са перчином неба на плећима и нарамком времена у рукама, осећајући сву тежину плаветнила којим сам покропљена. За мном дише мој сан. Два неба – једно у другом. Ја у сну, и сан у мени. Сутра – нови покушај продирања. Враћање у сан. У свет.

Свеједно.

Зар је могуће да постоји некакво Сутра? Зар није Данас надеждније јуче? Сутра посувраћено? И свако је Данас Осми дан стварања.

Бриде речи-променљиве јаче од усијаног гвожђа. Плетем слова. Згушњавам ретке. Моја је глад изван тела. Кушам неизвесност бескраја, у нутрини неба, да осветлим Своје и Туђе снове скривене у звеци дана, уваљане у голо, непристојно Ништа. Чекање се наставља док не освестим сан. А уснућу пре но што ме пробуди смрт. Прареч.

Зрни дан. Осми. Сумраком оивичен.

Зри време. O, зар?

Марија Мирковић

Motorbike – Vietnamese “magical carpet” and the floral sun protection

5f2ca5a2-1e99-4ef0-b193-70b7178f48c9.jpg

For Vietnamese, a motorbike is not just a vehicle, but an essential part of one’s existence and a specific cultural metaphor. At the moment, Vietnam has more than 37 million of motorbikes. The number of motorbikes continues to rise and creativity always finds its place to comment the change.

The award-winning documentary photographer Christian Rodriguez has made his photo project called “Motobike”. Rodriguez is a photographer interested in topics such as identity and gender, so the fact that more than a half of motorbike drivers are women stroked his artistic language. In this collection, he photographed a new design of the female motorbike jackets which cover the whole body. It is believed that females in Vietnam should take care about their skin color and think about their social status while riding the bike. Different social changes bring the certain norms of behavior visible. Christian Rodriguez made a representative photo collection of it.

Dio onog što znači voljeti nekog

 

wishingtofly.jpg angela bacon.jpg
Wishing to fly by Angela Bekon.

 

-Kako to uspjevaš, mama?

-Kako uspjevam, šta?

-Kako uspjevaš da nastaviš nakon što je tata otiša. Mislim, provela si sa njim čitav život. Ne mogu ni da zamislim kako je pokušavati da zatvoriš toliko rupa.

-Pa, ne može da se preboli, naravno. Nikad se ne preboli. Nedostaje mi. I još spavam sa upaljenim svjetlom.

-Ali moraš da naučiš da nastaviš. To je dio toga, zar ne?

-Dio čega?

-Dio onoga što znači voljeti nekog. Stvarno voljeti nekog. Kad nekog zaista voliš onda ga ne doživljavaš samo kao produžetak samog sebe. Ne voliš ga samo zbog sebe.

Majka se okrenula prema pozornici. U mraku Albert hola video sam kako joj se plave oči sjaje od suza.

-Ljubav znači umjeti da preboliš – rekla mi je.

 

Toni Parsons, Čovjek i dječak

Prva ljubav (Infekcija)

Megan

Ponekad pomislim

kako njen pogled biva usamljen.

Njene mi oci govore

Da je Tihi okean  zaista star.

Tibet je u oblacima,

i to mi kazuju.

 

Univerzum je tacka u njoj, ne ona u Njemu.

Ne voli politiku, blokove, stranke,

voli slobodu,

cvet, kišu i svoje dvorište.

Ponekad je zateknem kako gleda Mesec.

Imaju istu jačinu, snagu prenošenja i primanja,

snagu jedinstvenosti.

 

Uvukla mi se pod kožu kako kakav krpelj.

Ljudi mi govore da idem doktoru.

Ne želim, želim je večno u sebi.

Strah me je samo,

infekcije.

 

Vladimir Savić, avgust 2016.

Forest Landscape – Ellie Davies

Davies_11.jpg

What is a forest? Is it the trees or the space that exists between them?

“A forest is what exists between its trees, between its dense undergrowth and its clearings, between all its life cycles and their different time-scales…A forest is a meeting place between those who enter it and something unnameable and attendant…Something intangible and within touching distance. Neither silent nor audible.”

—John Berger, Hold Everything Dear: Dispatches on Survival and Resistance

Davies_07.jpg

The swirling, hanging and drifting smoke allows us to observe time moving at an almost imperceptible pace, and to focus on the interior space that is very much part of “the forest,” guiding the eye away from the trees and allowing it to linger on this “betweenness.” Suspended and still, the smoke fills the spaces between the trees reflecting this physical experience: the palpable and brooding cognizance of the forest, the muffled and flattened sound, the prickling sense of heightened awareness. The mist fills the gaps to show the spaces between, as if we can slip through and escape time itself.

—Ellie Davies

Ellie-DaviesSmoke-and-Mirrors-10.jpg

Seeking a balance between the wild places of youth, and a pervasive sense of disconnectedness with the natural world.

Ellie-DaviesSmoke-and-Mirrors-2.jpg

Stars-1.jpgStars-14.jpg

2e2c87d76fe509a8d3e1948e45ee9b92-large.jpg

xIslands-2-2.jpg

xIslands-4-copy.jpg