Enciklopedija mrtvih

Danilo-Kiš-Enciklopedija-mrtvih-Pingvin-520x245

Letnje je vreme, sunce upeklo, a naši geometri (sada je s njima neki Dragović) svraćaju, u podne, u jednu kuću, kucaju na vrata, traže vode. Iz kuće izlazi neka devojka, dodaje im vrč ledene vode, kao u kakvoj narodnoj pesmi. To će biti ta devojka – mislim da slutite – ona koja će postati moja majka.

Neću vam prepričavati, sad, po sećanju, kako je sve to tamo zabeleženo, opisano – dan i tok prosidbe, starinska svadba gde se troši nemilice, čitav životopisni folklor koji činjaše deo tog života – jer mi se sve to čini nedovoljnim i fragmentarnim u odnosu na original. Ali ne mogu da vam ne pomenem da je tu naveden spisak kumova i zvanica, ime sveštenika koji će ih venčati, zdravice i pesme, pokloni i njihovi donosioci, spisak jela i pića. Tu onda sledi, hronološki, onaj prekid od pet meseci, između novembra i maja, kada se mladi par nastanjuje u Beogradu, raspored soba i nameštaja, cena šporeta, kreveta i ormana, kao i one prisnosti koje su, u sličnim prilikama, uvek tako iste a uvek tako različite. Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije – nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi pogled čini da je isto jedva da je slično, svaki je čovek zvezda za sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, toga veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom, zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)

Enciklopedija mrtvih, str.65.

Danilo Kiš

Enciklopedija mrtvih prvi put je štampana u begradskoj Književnosti, maj-jun 1981, a godinu dana kasnije u New Yorkeru, od 12. jula 1982, u prevodu Amijela Alkalaja. Osoba koja je sanjala ovaj san, i kojoj je priča posvećena, jednog je dana otkrila, ne bez čuđenja bliskog drhtaja, da su njeni najintimniji košmari već materijalizovani u tvrdom kamenu, kao kakav čudovišan spomenik.

Preuzeto iz članka naslovljenim ” Arhive”:

“U jednoj granitnoj planini Stenovitih planina istočno od glavnog grada američke države Jutah, Solt Lejk Sitija, nalazi se jedna od najčudesnijih arhiva u Sjedinjenim Američkim Državama. U nju vode četiri tunela izbušena u steni, a smeštena je u nekoliko podzemnih sala povezanih labirintima hodnika. Pristup stotinama hiljada mikrofilmova koja se tu čuvaju omogućen je isključivo dobro proverenom osoblju, a ulazi u arhivu zaštićeni su čeličnim vratima i drugim sigurnosnim merama.

U njoj se, naime, čuvaju imena 18 milijardi ljudi, živih i mrtvih, pomno registrovanih na milion i 250 hiljada mikrofilmova koje je do sada prikupilo Genealoško društvo crkve svetaca sudnjeg dana. To je zvanični naziv mormonskih arhivara crkve Solt Lejk Sitija, koji je pre sto pedeset godina osnovao izvesni Džozef Smit i čijih pripadnika, prema mormoniskim podacima, u Sjedinjenim Američkim Državama ima oko tri miliona i još milion u drugim zemljama.

Krajnji cilj ovog gigantskog poduhvata je registrovanje na mikoroilmovima čitavog ljudskog roda – kako onog dela koji pripada živima, tako i onog dela koji je već prešao na onaj svet.”

Advertisements

Mirko Kovač – Pijem najbolja vina i bolujem od logorogije

Sada se prisjećam visokog vitkog mladića za mramornim stolom u Ruskom caru. Pušio je tako sladostrastno, gotovo pohotno. Pio je čaj s rumom. Prstima obiju ruku povremeno bi pročešljao gustu i bujnu kosu. Imao je azurno plave oči, ugodan glas i neku lakoću u ophođenju. U jednom je trenutku razvezao šal i zavalio se na naslon. Blago se osmijehnuo i rekao: “Ovo nije moj mantil, ovo nisu moje cipele!” A doista je puhalo, košava je zviždala iza prozora brišuci pustim beogradskim ulicama. Sve se njihalo. Tada je zavrnuo džemper i pokazao mi da je između potkošulje i tog grubo pletenog džempera udjenuo Vidike, književni list studenata Beogradskog sveučilišta; tu ga je udjenuo da bi mu štitio prsa. U tome listu čitao sam njegove tekstove; bio sam očaran.

I kasnije sam ga viđao mahom po krčmama i knjižnicama. Odlazio je na koncerte, često je stajao pred Kolarcem i obično na šarm dobivao “kartu više”. Viđao sam ga u Kinoteci. Tamo se pojavljivao s jednom ljepoticom duge kestenjave kose i to kad se prikazuju francuski filmovi, pogotovu Carneovi i Renoirovi u kojima je pisac dijaloga bio Jacques Prevert. Već tada se spremao da prevodi poeziju Preverta. “Kinoteka je bila stecište radoznalih i zaljubljenih, čarobna kutija, Aladinova lampa, gde su dolazile jednako devojke sa dugim crnim kosama a la Žilijet Greko i ‘egzistencijalisti’ -zapušteni I bradati momci -i gde smo mi, sedeći u tami bioskopske dvorane, užasno sami, ili se dodirujući rukama, omađijani, slušali dijaloge tih čudesnih filmova čije su nam reči dopirale do srca i uveravale nas bar na trenutak, da je svet sazdan od ljubavi, da će ljubav kao novi Mesija da spase svet od propasti. Tako je on pisao, iako je znao da pjesnici ne spasavaju svijet, samo nastoje udahnuti mu dušu. …”Pamtiti -znači ponovo uspostavljati bliskost”, kaže Brodski. Često mi u sjećanju iskrsne neobičan prizor kada sam jedne večeri sišao u Prešernovu klet, beogradsku kavanu noćobdija i boema. U kutu, za jednim stolom, zatekoh bučno društvo u kojem je dominirao Danilo. Njegov zvonki glas nije imao premca u nadvikivanju. Ugledao me i uzviknuo: “Lumpujem s Cetinjanima!” Tada spazih da je na stolu, između sifona, boca, čaša i pepeljara, ležala lutka veličine novorođenčeta. Taj detalj pamtim kao bizaran, iako Danilo nije bio sklon ekscentričnostima…

Danilo Kis, Paskal Delpes, Miodrag Lekic

…Začudo, nikad ga nisam povezivao s nacijom, obitelji, podrijetlom, iako je, razumije se, sve to imao. Tako je izmicao kanonima, tako se izdvajao “kao da nije od ovoga svijeta”. (To je bila njegova omiljena formulacija kad hoće naglasiti nečiju posebnost.) Često je isticao kako mu je ideal da se svuda osjeća tuđincem iliprognanikom,premda je znao da “nitko sebe ne isključuje iz zajednice bez kajanja”. Pozicija apatrida barem se suprotstavlja banalnom duhu nacionalista koji svojim teorijama uvijek pripremaju buduća zlodjela. Za pisca je dragocjen dvostruki identitet. Dobro je kad se rodi na razmeđu. Pisao je i o svom mjestu rođenja: “Taj grad sto se na srpskom zove Subotica a na mađarskom Szabadka, sa tim predznakom, sa tom determinantom na ‘jugoslovensko- mađarskoj granici’, tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja.”

Kada sam već spomenuo progonstvo i tuđinu, onda bi valjalo dodati da je to Danilu pogodovalo barem kad je u pitanju mir za pisanje knjiga, ako pisac uopće može imati mira. U Strasbourgu je napisao Baštu, pepeo, u Bordeauxu Grobnicu za Borisa Davidoviča (1976), u Parizu Enciklopediju mrtvih (1983). U Beograduje pisao samo Peščanik (1972). Nakon izlaska tog romana, pred odlazak u Bordeaux gdje je dobio mjesto lektora za srpskohrvatski jezik, rekao mi je da on više neće pisati, da je njegov obiteljski bunar presahnuo. Znao sam da su to jadi pisca kad rukopis ode od njega, da je to osjećaj potištenosti i praznine, ali sam isto tako znao da se iz toga straha rađa potreba za pisanjem. Danilo je uvijek “znao više od ostalih, a usprkos tome sumnjao više od svih”. Bez te sumnje, bez te borgeseovski shvaćene autocenzure ne može se dosegnuti ona punina kojoj je Danilo težio i o tome čudesno pisao u Priči o Majstoru i učeniku. On kaže da postoje samo tridesetšestorica na svijetu koji razlikuju “Punoću od Privida punoće”.Ako je tako, onda je Danilo bio jedan od njih…

23
Kiš i Paskal

 

Sada pregledam neka Kišova pisma, nailazim na jedno iz Bordeauxa. Piše duhovito o svađi s nekim francuskim ljevičarima, a na kraju pisma veli: “Ovde pijem najbolja vina i bolujem od logorologije!”Da, već je tada počela velika priprema. Čitao je manijački o komunističkim logorima i to sve što mu je bilo dostupno na nekih pet jezika. Kada smo se vidjeli u toku ferija, rekao mi je: “Imam sve priče u glavi, formu osećam i naslućujem, ali mi je potreban i neki povod zašto baš ja da pišem o tome?” Rekoh mu da je tu dovoljno njegovo židovstvo, nestanak oca u logoru, a nadasve to da je njegova duša predodređena da upija smrt. “Da, imaš pravo”, rekao je. “Da, ja osećam zlo na svojoj koži.” Već tada je govorio “da će u skoroj budućnosti, ako sve ne ode do đavola, odgovornost pisca biti odmeravana u prvom redu u odnosu na njjegov stav prema stvarnosti logora hitlerovskih i staljinovskih podjednako!”

 

Модели лирског приповедања код Милоша Црњанског и Данила Киша

Када говоримо о моделима лирског приповедања код Милоша Црњанског и Данила Киша, свакако треба имати у виду извесне епохалне разлике, с обзиром на то да се, са једне стране, дотичемо контекста експресионистичке поетике, односно периода авангарде двадесетих и тридесетих година прошлог века, док се са друге стране неминовно везујемо за другу половину ХХ столећа. Бавећи се природом лирског у делима двојице великих писаца, посебну пажњу посвећујемо њиховим романима првенцима – Дневнику о Чарнојевићу (1921) Милоша Црњанског и Мансарди (1962) Данила Киша, као најрепрезентативнијим примерима онога о чему је овде реч. Поигравање са наративним и жанровским конвенцијама, жанровско удвајање и отвореност према свим облицима говора и писма, као једна од одлика лирског романа, приметно је и код Црњанског и код Киша. Симптоматично је присуство жанровског одређења у наслову ових лирских романа (Дневник, односно Сатирична поема), чиме се несумњиво отвара и проблематизује и питање саме форме, тј. жанра. Кишов јунак забавља се пишући дело без заплета – Мансарду, док Петар Рајић бележи успомене, пише много шта чега се нерадо сећа. Проблематизовање самог чина писања и потреба да се објасни мотивација  за писање (коме, односно зашто пишу јунаци?) битан је моменат са којим се сусрећемо у оба романа, чији лирски јунаци покушавају да конституишу наративни идентитет. Лаутан оправдава своје писање тврдњом да пише да би се ослободио егоизма. Рајић пише успомене за оне, који су горели у пожару живота, и који су сасвим разочарани. При томе, ми као читаоци, својеврсни сведоци, у оба случаја присуствујемо самом настанку романâ, тј. текстова фиктивних јунака (жанровска припадност Лаутанове Мансарде за нас ипак остаје загонетка, остављајући нас до краја у извесној дилеми).

Занимљиво је и да теоријски ставови Милоша Црњанског о мемоарима као идеалној форми одговарају самом Кишовом тражењу идеалне форме. При томе не треба заборавити ни на њихову комуникацију са различитим типовима културне и књижевне традиције, односно на аспекат цитатности и интертекстуалности. Обојица придају велики значај ерудицији и документарности. Киш, као уосталом и Црњански, рачуна на „изабраног” читаоца. Као што специфично (суматраистичко) писмо Црњанског изискује посебног, одабраног и образованог читаоца и тумача, идеалног дакле, тако је и са Кишовим делом – смењивање призора из прочитаних књига необично је важно за целокупно његово стваралаштво.  У њиховом писању присутно је богато искуство читања, те се њихова дела могу узети и као својеврсни дневници читања самих аутора, па се самим тим и од читаоца очекује да ангажује сопствено читалачко искуство. Отуда и познати поступак карактеризације лектиром – јунаци нису само писци у повоју, писци почетници, већ и читаоци, они бивају одређени књигама које читају и опседнути су њима, па лектира постаје огледало њиховог карактера. И Кишов роман премрежен је алузијама, реминисценцијама и помињањем великог броја аутора и књига, или преузимањем читавих цитата, за шта је репрезентативни пример дијалошко уживљавање јунака Мансарде у одломке из Мановог Чаробног брега, кроз својеврсну идентификацију са Мановим јунацима.  Уживљавање у лектиру јесте и један од начина да се јунаци, иначе идеалисти, углавном предани романтичним илузијама, супротставе реалности, незадовољни њеним устројством и тривијалностима – у чему препознајемо један вид њихове антиреалистичне побуне. Интелектуализам јунака, са једне стране, али и комедијаштво, са друге, дају нам за право да говоримо о њиховој донкикихотској занесености лектиром, те да препознамо и известан иронијски отклон аутора према учености и идеализму својих јунака.

Претпоставка идеалног читаоца важна је и због композиције дела ових писаца, која је сложена и промишљена, фрагментарна, чиме и само читање постаје отежано. Наиме, асоцијативно сећање и занимљива организација времена утичу на сам начин приповедања, те имамо ремећење класичне нарације. И Црњански и Киш су сензибилитети који потпуно крше норме, у њиховим делима присутни су импулси негације, али та негација није агресивна већ лагана и и „разиграна“, у складу са лирским. Нпр. дефабулирање, детронизовање и дематеријализовање у Мансарди одговара дезоријентисаности, дезилузионисаности и етеричности Дневника. И Мансарда је кратки, лелујави, фрагментарни кратки роман, антироман заправо. Као и Црњански, Киш нарушава праволинијски усмерену, једнородну уметничку форму, комбинујући, варирајући, монтирајући, инструментализујући.

У конституисању оба текста велику улогу има и сама приповедачка ситуација, којом је, између осталог, условљена лирска природа ових романа. Експозиције у којима се сусрећемо са типичном сценографијом, у знаку јесењих боја и расположења, уводе нас, свака на свој начин, у такозвани лирски модел приповедања. Потискивању наративне стварности у корист лирске доприноси и неухватљивост времена и смењивање простора. Искуство музичке уметности, лирско варирање мотива, реченица организована по ритмичким и музичким начелима – својствене су лирском роману. Преко овога долазимо до друге важне одлике – путем музике и музичког принципа долази не само до разграђивања и нарушавања чврсто успостављених веза између појединих делова текста, већ и до приближавања метафизичком, астралном, етеричном.

Лирски дискурс диктира и сасвим одређене теме – теме чије је исходиште лирско, па тако можемо говорити о циклусу тема које покрећу лирско приповедање, а које су блиске Кишу и Црњанском. Тема љубави, односно сексуалности и смрти присутна је код Киша већ од Мансарде (и остаје до краја његова кључна и опсесивна тема), а Ерос и Танатос  повлашћени су мотиви и у поетици и делу Црњанског (што опет, у овом другом случају, несумњиво има везе са ратом и еросом као карактеристичним експресионистичким мотивима). У Дневнику о Чарнојевићу ми све време лутамо у доживљајима рата, при чему акценат ипак није стављен на саме догађаје, већ на еротско и танатолошко, на оно субјективно, на биће сâмо, мада се то не чини свеобухватно и заокружено, већ распарчано и испрекидано. У оба случаја сусрећемо се са поступком ритмизације прозе и ригорозне кондензације, одбацивањем свих сувишних детаља, сажимањем израза којим језик прозе поприма неке карактеристике поезије. Може се рећи да се ритмички преуређена сегментна реченица Данила Киша приближава реченици Милоша Црњанског. Лирско је присутно у Дневнику о Чарнојевићу већ од прве, добро познате реченице: Јесен и живот без смисла. […] Седнем до прозора и загледам се у маглу, и у румена, мокра жута дрвета. Сам почетак Дневника семантички је веома значајан: почиње сликом јесени као доминантног годишњег доба и сликом лишћа које опада. Са увођењем мотива јесени суочавамо се и са мотивом смрти, на сличан начин као код Киша у лирској и метафоричној слици која отвара збирку кратких прича Рани јади: С јесени, када почну ветрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о земљу. А дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају звезде – вртоглаво. Онда удари о тле с тупим криком. Симптоматичан је, у том смислу, такође, и почетак Кишове Мансарде; као што у роману првенцу Милоша Црњанског понегде падне жут један лист, или дивљи кестен у Раним јадима, на почетку Кишове сатиричне поеме падају неке крупне, модре, јесење шљиве: Са једног тамног дрвета, чије су се гране надвиле преко плота, падале су на пут неке крупне, модре јесење шљиве. Никада нисам веровао да могу да постоје у то доба јесени тако тврде и тако модре шљиве. Ове лирске слике, које су код оба писца у знаку типично бранковских мотива, очигледно указују на узнемиреност аутора, опседнутог мислима о пролазности и смрти. Сличан је и амбијент њихових љубавних доживљаја. У готово истој, идеалној сценографији, јесењој ноћи пуној месечине, под тамним ноћним небом Рајић љуби Лусју, грозно бледу и лепу у месечини, а Лаутан грли Еуридику. Још један занимљив мотив, који нам даје повода за успостављање аналошких веза између два романа, јесте повратак јунака у исто годишње доба: Вратио сам се исто онако смешан као што сам и отишао […] Понегде падне жут, увео лист. И Орфеј се враћа на мансарду касно у јесен. Са једним готово надреалистичким призором сусрећемо се у Чарнојевићевој соби: У његовој малој собици, не бејаше ничег осим старог намештаја и слика по зиду. То беху сличице облака и неба. Имао је сличице неба целог света, али и на Орфејевој мансарди, кроз слике које њен житељ види на свом влажном плафону и зидовима: Влага је исцртала по зидовима чудесне флоре и фауне која цвета и расте само у сновима. 

Не смемо занемарити још једну важну стратегију лирског приповедања која је заједничка Црњанском и Кишу – иронијски лиризам. Лиричност почесто бива депатетизована и десентиментализована, и овај поступак је већ у Дневнику присутан. Ипак, то је много очигледније код Киша, код кога такав патос бива иронично контролисан. Киш, као уосталом и Црњански, често „хлади“ сентиментализам и идеализам код свог јунака, служећи се начелом „иронијом против осећања“ или интелектуалним лиризмом. Он то најчешће чини једним средством којим се користио и сам Црњански – (ауто)иронијом. На сатирични однос према јунаку у Мансарди упућује и сам наслов – „Сатирична поема“. Када Рајић у Дневнику говори о подгрејаном патриотизму након Првог светског рата, он то такође чини са извесним цинизмом и иронијом. То примећујемо када он говори о свом прошлом ја, од којег има потребу да се дистанцира, јер му оно делује наивно. Петар Рајић је очигледно врло рано постао усамљен, тужан меланхолик. Детињство је очигледно и за њега доба раних јада. Он и сам у једном тренутку констатује: Туга ме је рано нашла. У роману се на више места спомиње да га је мајка облачила у свилу и навикла га на беле рукавице, што Црњански користи као предмет ироније: Био сам тако млад и имао тако лепа, витка крила и плећа. Тада је носио свилене чарапе и био млад, нежан господин.  Слично Рајићу, у Мансарди је Лаутан заражен чистотом као сифилисом. Такође, обојица су млади и разочарани, припадници уморне омладине. Рајић, као припадник генерације младих и разочараних, сведочи: Називали смо се ‘уморна омладина’ […] И сви смо били неиспавани, бледи, разбарушени. […] Били смо смешни, и млади, ах, тако млади. Хтели смо да спасемо свет. Слично сведочење, уз очигледну аутоироничност приповедног субјекта, налазимо и у Лаутановим речима: Пошто смо се били разочарали у све, неспособни за љубав и за живот, већ какви смо били, одлучисмо да се одметнемо од света. Болест ових јунака је још једна додирна тачка у конститусању њихових ликова: Болести су биле моји најлепши доживљаји – тврди јунак Црњанског, а њему је по свом боловању врло близак Кишов Лаутан. Заједно са иронијским лиризмом иде сумња и скепса према историји. Обојица нам нуде лични доживљај ратних и индивидуалних страдања, а могућност да се историја разуме из личне и лирске перспективе једна је од кључних обележја модернистичке књижевности. У делима једног и другог аутора несумњиво је постојање метафизичког и историјског смера, покушај да се историјско и епско надвлада путем лирског, те да се смисао пронађе у домену уметности.

Свакако се могу наћи неке додирне тачке између идентитетских позиција јунака Данила Киша и Милоша Црњанског. Известан егоизам, својствен Кишовом јунаку, препознајемо и код Рајића, у његовим исказима и погледу на свет. Није без значаја ни чињеница да су  и Лаутан и Рајић, јунаци-приповедачи, осетљиве природе, склоне уметности, писању, што такође одговара лирском моделу приповедања. Познато је да је модернистички јунак склон двојности, располућености између тела и духа, чежње за вером и бола због немогућности њеног остварења. О томе сведочи и егзистенцијална неутемељеност јунака у уобичајене токове живота. Такав је јунак Црњанског, загледан у небо, у коме тражи утеху румених облака (Рајић не може стварима око себе дати јединствен смисао (изван суматраизма), обузима га гађање и прожима нихилистичко осећање), али и Кишов Лаутан, који у књижевности види један начин превладавања баналности и пружа руке у магле и у облаке.  Обојица се вуку по кафанама, и оба јунака, танане перцепције, имају потребу да одухове материјално и такву, готово инфернализовану, стварност, која се растаче и појављује у одломцима, смисаоно и каузално неповезаним. Они су блиски по својој изразитој индивидуалности коју желе да сачувају у једном антииндивидуалистичком времену. Рајићев двојник се експлицитно изјашњава као суматраиста, проповедајући суматраизам и „веру у јабланове“ као своју религију и идеологију. Посебно је интересантно што се у Лаутановом погледу на свет крије нешто од овог суматраистичког доживљаја: Поћи ћу на Острво… Сећаш се оног острва о којем сам ти говорио у часовима помрачења, у часовима кризе (Суматра се, занимљиво је, директно помиње у чувеним Лаутановим списковима, у склопу кафанског јеловника). Визији Чарнојевићевих путовања у Рајићевом сну аналогна су фиктивна путовања јунака Мансарде. Орфеј се обраћа Јарцу-Мудријашу и пише Еуридики писма из Залива делфина, егзотичне земље пустоловине и побуне, и то поглавље аутор насловљава, симптоматично је, Острво или дневник, при чему се у том одељку одиста и сусрећемо са кључним проповедачким одликама дневника. Рајић такође износи своје суматраистичко искуство, сновиђење о Чарнојевићу, у некој врсти епистоларне форме, у облику писма које пише некоме (Хоћу да Вам причам).

У вези са идентитетском позицијом јесте и подвојена перспектива јунака, свакако условљена већ самим приповедањем у првом лицу, које са собом увек носи и одређени степен луцидности. У том смислу релевантна су, између осталог, два момента: нојевски и хароновски. Укрштање Нојеве барке и Хароновог чуна, илити хароновске и нојевске перспективе код Киша (пре свега у Пешчанику), одговара подвојеној, жутој (Рајићевој) и црвеној (Чарнојевићевој), перспективи јунака Милоша Црњанског. Код Киша проблем двојништва и сукобљених перспектива почиње већ са Мансардом (Фабулан и Орфеј) – аналогно „удвајању дела“ (две Мансарде) долази и до удвајања јунака. Код Киша су ликови Орфеја и Јарца-Мудријаша посматрани као метафоре два различита израза: спиритуалног и материјалистичког – с једне стране имамо спиритуални идеализам и занос, са друге: чулно-телесне назоре и разум. Очигледно је дијалектика Орфејевог лика у знаку вечите амбиваленције и иде од окренутости крајњем идеалу до зароњености у плотско. Отуда се као релевантан намеће и проблем именовања јунака. Дилема Чарнојевић / Рајић, са којом се сусрећемо у Дневнику, а на коју упућује већ сам наслов романа (Дневник о Чарнојевићу) одговара хотимичној загонеци имена јунака у Мансарди. На ову намерну анонимност и немогућност идентификације упућује пре свега Лаутанов коментар да никада није волео да се разголићује јавно, због чега име овог, па и других јунака у роману, остаје тајна.

Павле Зорић, пишући о Кишу, истиче следеће: Његово прозно дело треба посматрати у контексту оних настојања која су прозу, притиснуту реалистичким наслеђем, желела да обнове ослањањем на лирску традицију проистеклу из Бодлера. И Црњански се на известан начин враћа бодлеровској традицији; код њега је, рецимо, и сама бодлеровска идеја о сагласју у свету добила типично авангардни израз, чиме се донекле враћамо и на већ поменуте епохалне различитости. Данило Киш несумњиво много дугује наслеђу авангарде, а самим тим и Црњанском, којег и у својој књизи Час анатомије спомиње као једног од изабраних писаца, убрајајући га у своју поетичку традицију. Ако се за Кишову збирку кратких прича Рани јади може рећи да представља основу његовог Породичног циркуса (чиме смо, несумњиво, на трагу већ добро познате и више пута помињане поетике сажимања), Мансарда се може схватити као „ембрион“ његовог лирског поступка. Ово важи и за Дневник о Чарнојевићу Милоша Црњанског, који је својеврсно језгро читаве поетике овог авангардног песника и писца. У оба случаја наилазимо на наговештај онога што ће касније са другим њиховим делима уследити. Управо се у лирском огледа суштина приповедачког и романсијерског дела ових писаца. О томе сведоче бројни примери чијим се разлиставањем непосредније доживљава и поима поетика сваког од њих, уметнички поступци, теме и мотиви у својим варијацијама, сличностима и разликама.

Марија Мирковић

Kiš o lingvističkom nacionalizmu

Kiš je javno prezirao lingvistički nacionalizam. “Reputacija pojedinih jugoslovenskih pisaca počiva isključivo na sektaštvu”, primetio je. “Oni su prvo Srbi ili Hrvati (zavisno od programa), a tek onda pisci adjektiv je za njih važniji od imenice. “

Godine 1989, što je verovatno godina kad je nasilni raspad Jugoslavije postao neizbežan, na jednoj konferenciji Kiš je predstavljen kao srpskohrvatski pisac. Njegov šaljivi odgovor priznavao je istinski problem definisanja;

“Ja nisam srpskohrvatski pisac, ja sam više Crnogorac, ako već nisam pisac iz Vojvodine, a donekle i jevrejski pisac, sa potpuno mađarskim prezimenom… Doduše, moje prezime znači ‘mali’, mada sam visok metar i osamdeset pet santimetara… Nisam južnoafrički niti češki, ja sam jugoslovenski pisac. Mnogi jugoslovenski pisci odbijaju tu odrednicu. Oni preferiraju da budu ili srpski ili hrvatski, ali nikad oboje… “

(Izvod iz knjige rođenih. Priča o Danilu Kišu, Mark Tompson)

By RatkoSoc

Prva strofa Kišove pesme:

Dozvoljavate mi da na tom jeziku pišem?

A da na kom bih  drugom  pisao, nego

naški, valjda na biblijskom, hebrejskom?

Kad to je jezik na kojem mislim i dišem

Na kojem sanjam, kojeg imam u malom prstu.

Ljubav je strašna stvar

Mirjana Miočinović i Danilo Kiš

„Ljubav je strašna stvar. Na iskustvu drugih ne može se učiti. Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je prvi susret na svetu, kao da nije bilo, od Adama i Eve naovamo, milijardu takvih susreta. Vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi i to je veliko zlo. I velika sreća. Bog je to tako uredio. Budite oprezni, nemojte nikoga da povredite; ljubavne rane ostaju najdublje urezane u duši. I nemojte da vam literatura zameni ljubav: i literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim.”

(„Život, literatura”, 1990)

Priča Dnila Kiša posvećena slikaru Safetu Zecu

Za Safeta Zeca

Čovek stoji pred prozorom, iznutra, i opipava pogledom a zatim i prstima, bojažljivo, zeleni okvir i ragastov, bronzanu kvaku i šrafove kojima je prićvršćena zavesa uz staklo. S one strane sad vidi samo nebo i po koji beli oblak ili je tamo možda ljubičasti sumrak, to on ne zna, on zasad samo opipava pogledom a možda i rukom, solidne forme ragastova i okvira, i pita se da li da pomeri zavesu od krupnovezane čipke ili da se maši bronzane brave i da pogleda šta je s one strane. Neki ga čudan nemir pokrenu, sama ruka polete ka bravi i on rastvori prozor širom, uz zlokobnu škripu nepodmazanih šarki. Onda čovek pogleda kroz prozor, a tamo zora, akvamarinsko nebo sa po kojim belim oblakom, saksije geranijuma i puzavica, i zelene bašte u nedogled. Uto se nad predelom promeni svetlost, naglo i samo za trenutak, i on ugleda u tom času, kroz gusto rastinje, jedan prozor nalik na ovaj za kojim sada stoji, pa se osvrće da potraži ogledalo u kojem će naći odraz ove slike i ovog prozora, kad tamo, iza njega, jedan rastvoren prozor, ali ogledala nema. Sa nameštenim osmehom čoveka koji ima iskustva sa snom i morama sna, on dolazi do tog drugog prozora, i sada mu je onaj prvi iza leđa, ali kada se nagne van, vidi samo da se promenila svetlost dana, oblaci se malo pomerili, sve je inače tu, kao malopre, kao u ogledalu, i on se ponovo okreće oko ose ogledala nigde nema a prozori se umnožavaju u nedogled, s obe strane. Iz bezumlja, čovek se tad nagne preko ragastova, i ugleda pred sobom, dole u dubini, zelenu baštu obasjanu jutarnjim suncem, procvale bagremove i puzavice, a u sredini pustog vrta, odakle još dopire šuštanje kožastog bilja, stoji sadrena Pomona i baca svoju zelenu senku po travnjaku. Odnekud iz daljine tad dopre do njega zvuk lovačkog roga,čovek iskače kroz niski prozor i jurne ka tom zvuku, ali zvuk odmiče zajedno sa njim. Jureći za tim zvukom, za tim odjekom zvuka, radoznalac dospeva, zadihan, sav mokar od rose, do zida na kojem se nalazi jedan prozor. Prozor je širom otvoren, i on se nagne da pogleda u sobu, dole, u dubini, zelena bašta u popodnevnoj gustoj hladovini, sunce ne prodire kroz bilje, samo se na sredini bašte nazire, u sumraku, sadrena Pomona koja baca svoju senku po vlažnom travnjaku. Onda gledalac skoči kroz prozor i legne na leđa u vlažnu travu.

Posmatra kako prolaze beli oblaci iznad njegove glave.

Danilo Kiš, 1973.

Slika Safeta Zeca, slikara iz Bosne i Hercegovine

Atelje Safeta Zeca

Razgovor sa Danilom Kišom

http://www.youtube.com/watch?v=jc3rR06EZSo

Radio drama noć i magla

O nacionalizmu

Ncionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujućiengleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višimnacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.

“To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

(1973)

Po-etika, knjiga druga, 1974. (intervjui)