Bela tvrđava (Orhan Pamuk)

Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

orhan-pamuk.gif

Nije mi palo na pamet da će on želeti da dok zajedno pišemo, zajedno i sedimo za istim stolom. Čim se on dao na pisanje, ja sam proveravao kako ću ponovo moći da se vratim onoj dokonoj slobodi roba neradnika; prevario sam se. Rekao je da treba da sedimo na dva kraja stola i pišemo jedan naspram drugog: jedino tako, naši umovi, koji će pred nekim opasnim temama hteti da se olenje, radili bi kako valja, jedino tako bismo jedan drugom mogli ulivati radnu naviku i disciplinu. Ali sve je to, znao sam, bio izgovor. Plašio se toga da ostane sam, bojao se da bi se, dok razmišlja, mogao osetiti usamljenim. To sam shvatio i kada je, suočivši se sa praznom hartijom, počeo da mrmlja tako da sam mogao da ga čujem, očekivao je da unapred odobrim ono o čemu je želeo da piše. Nakon što je naškraba nekoliko rečenica, radoznalo i bez ikakve nadmenosti, već nekako detinje skromno, stade da mi pokazuje što je napisao: da li je to možda nešto o čemu vredi pisati? Naravno, potvrdio sam da jeste.

Tako sam ja za dva meseca o njegovom životu saznao onoliko koliko nisam mogao saznati za jedanaest godina. Njegovi su živeli u Jedrenu, gradu u koji smo mi kasnije otišli zajedno sa sultanom. Otac mu je umro veoma rano, nije bio siguran ni da je upamtio njegov lik. Majka mu je bila jedna vredna žena. Kasnije se preudala. Sa prvim mužom imala je dvoje dece, jedno muško i jedno žensko. Sa drugim je, pak, imala četiri sina. Taj čovek je bio jorgandžija. Dete koje je najviše volelo da uči, bio je, naravno, Hodža. Saznao sam da je on bio i najpametniji, najsposobniji, najvredniji i najjači među braćom. On je bio i najpošteniji. Svih njih, sa izuzetkom sestre, sećao se sa mržnjom, ali nije bio sasvim siguran da li je sve to imalo veze sa pisanjem. Ohrabrio sam ga, možda i zato što sam još tada naslutio da ću znatno kasnije taj stil i tu njegovu životnu priču prihvatiti kao da su moji. Bilo je nečega u njegovom jeziku i držanju što sam voleo i želeo da naučim. Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

Bela tvrđava (Orhan Pamuk)