Death of an Innocent By Jon Krakauer

“You could tell right away that Alex was intelligent,” Westerberg continues. “In fact, I think maybe part of what got him into trouble was that he did too much thinking. Sometimes he tried too hard to make sense of the world, to figure out why people were bad to each other so often. A couple of times I tried to tell him it was a mistake to get too deep into that kind of stuff, but Alex got stuck on things. He always had to know the absolute right answer before he could go on to the next thing.”

into_the_wild_web_600

http://chugachpics.tripod.com/mccandless.html

Kako vam se dojmi Ulcinj? (prvi deo)

DSC_0028.JPG

Ako ste radoznali samo malo više od prosečnog turiste, koji često ne zna gde je prispeo, ni gde da traži saznanje o gradu u kojem se nalazi, ubrzo ćete shvatiti da je dobar deo ulcinjskih lokalaca hodajuća enciklopedija kada je reč o istoriji i etnologiji grada i stanovništva. Ulcinjani su svesni da je potrebno mnogo vremena provesti u ovom primorskom gradiću da bi se osetila njegova specifičnost, posebnost energije, društvenog karaktera, onog što zovemo kolektivni mentalitet, a pominjem ga samo zato što Ulcinjani veruju da postoje jasne odlike koje važe za svakog stanovnika. Kombinacija albanske tradicije i crnogorskog mentaliteta učinila je građane Ulcinja zanimljivim pojedincima i kolektivom vrednim upoznavanja. Bilo je potrebno razgovarati sa onima koji za sebe smatraju da imaju tipični ulcinjanski mentalitet i sa onima koji za sebe smatraju da njihov mentalitet ide van granica tog grada. Svako ima svoju priču. One se često sukobljavaju i beskrajno kontriraju jedna drugoj. Ipak, moguće je prepoznati obrasce kulturnog ponašanja tipičnog za većinu balkanskih varošica. Ulcinj i Ulcinjani vredni su upoznavanja. Ko ih ne želi razumeti ostaće zatočen u stereotipnim mišljenjima koja isplivavaju na prvo mesto[1]  ̶  Albanci. Oni koji Ulcinj gledaju kroz narod koji nazivaju Albanci, često nikada nisu imali susret ni sa jednim drugim Albancima, na primer sa Kosova ili Albanije. Stoga, skloni su komentarima poput – “Osećam se kao u Albaniji”.  Da ima i malo istine u ovom iskazu, bio bi to fenomen sam za sebe i ja bih mu se prva radovala. Dakle, Ulcinj nije Albanija.

DSC_0034.JPG

DSC_0230.JPG

Naracija običnih ljudi meni je najdraži izvor saznavanja o kulturi grada u kome se zateknem. Tek pošto čujem dovoljno od naroda, zaputim se u biblioteku po stručnu literaturu. Boraveći u Ulcinju duže od dva meseca, uverila sam se da su lokalci, ugostitelji i obični radnici, često elokventniji tumači kulture od onih sa kojima se stručno o pomenutim temam može govoriti. Cenim da su upravo ovi prenosioci legendi, mitova i kulturnih obrazaca svedoci, savremenici i aktuelni kreatori lokalne kulture.

Komunikacija  sa ljudima  dragocena je i vedra. Ako odlučite da posetite Ulcinj, ne propustite kafu sa nekim od lokalnih stanovnika. Ulcinjani su prema meni pokazali gostoprimstvo, radost susreta, istinski posvećeno vreme provedeno u razgovoru. Od Ulcinjana sam dobila odgovor na svako postavljeno pitanje, naravno, u formi u kojoj su ga u datom trenutku mogli pružiti. Sami sagovornici su „referenca za dalja čitanja”, jer su uvek radi da ostave svoj kontakt telefon, da preporuče drugog sagovornika, da te uzmu za ruku i odvedu do mesta o kojem govore.  Od Ulcinjana sam dobila knjige, razglednice, etnografske kataloge, besplatne kafe i pivo. Ulcinj ima svoje intelektualce, uspešne i ambiciozne tragače koji su proputovali svet i opet se vratili svojim korenima. Nešto magnetno ih veže za ovaj grad. Sa onima koji su u Švajcarskoj, Nemačkoj, Americi i sl. nisam stigla da porazgovaram. Postavljala sam provokativna pitanja o tzv. izuzecima. Zanimali su me svi izuzeci u gradu, ali o njima se teže priča, kao da teže da ih prikriju ili da ih kamufliraju pričom o spremnosti prihvatanja svega što im kroz grad tokom sezone prolazi.  Ulcinjani vole svoj grad, svoje more i sve što traže je poštovanje prema istoriji i kulturi koja u gradu postoji. Ukoliko ne želiš da uvidiš, nemoj da sudiš. To je nepisano pravilo. U gradu nema mesta za mrgudne revolucionare, za negativnu interpretaciju kulture. To se smatra uvredom koja će uslediti kaznom društvenog odbacivanja svakog „novajlije” i rođenog Ulcinjana koji novajlijom teži postati pod uticajem globalne kulture.

DSC_0067.JPGDSC_0043.JPG

DSC_0069.JPG

[1] Balkan je priča o stereotipima. Tuđa nesreća uvek je bila zabavnija balkanskom nesretniku. Zbog toga pozivam čitaoce ovog posta da se uzdižu iznad prosečnog, iznad površnog i zatvorenog kruga sveznanja. Izađite na ulicu, razgovarajte sa stanovnicima vašeg grada, kao da ste privi put u njemu. Iznenadićete se koliko vas je rutina i permanentni nevidljivi ritual odaljio od saznanja. Život je lako proživeti u okvirima poznatog, treba iskoračiti, izazvati život. Osetiti se živim.

Дан осми

Кад из снова ишчезне све што овом свету припада,

па и разум који га разуме, постаће сан ALI ZOI,

други живот.

Борислав Пекић, Златно руно

 

35771602_9_l

Још један дан без имена и дамара зачиње се у материци неба. Птице расањују зору, усецајући се оштро гласовима, као прастарим крицима, у недосањан сан. Зграде начињу сунце, небо тоне у град. У плими и осеци тек рођених мисли даве се испразна значења, скривена у непочинку. Склопљени капци покушавају да заробе и оприсутне лет полуделих слика, скидајући машак са сна. Јутро раздевичује тело, али не да се његово девичанство – сан. Не да да буде обешчашћен.

Упостојих се двадесетдеветог фебруара, несумњиво – године преступне. Моја хибернација је отпочела када и ја отпочех, онда када се суочих са својим Првим даном, пре првог починка, када ми се гласнуло прво јутро. У једно свитање, у свом упостојавању, зеница још недовољно великих да приме свет, суочих се са сплетом неотесаних облика. Ослободих тело.

Не сећам се првог непочинка, нити тренутка када први пут заробих сан међу зидине стварног. Али, верујем да устук није био могућ. Сада сам непозната која тежи бесконачности, усред једначине, заграђена коренима. Камен сам хитнут у висине, с намером да осетим трзаје неба и потонем у његову дубину. Ипак, колебам се као дах самртника и котрљам као чик по том истом небу, птицама испревртаном, уображеном, исписујући сопствену путању, лемнискату исцртану овим истим телом, заборављеним. Падам низ властиту попутнину, икаровски, са перчином неба на плећима и нарамком времена у рукама, осећајући сву тежину плаветнила којим сам покропљена. За мном дише мој сан. Два неба – једно у другом. Ја у сну, и сан у мени. Сутра – нови покушај продирања. Враћање у сан. У свет.

Свеједно.

Зар је могуће да постоји некакво Сутра? Зар није Данас надеждније јуче? Сутра посувраћено? И свако је Данас Осми дан стварања.

Бриде речи-променљиве јаче од усијаног гвожђа. Плетем слова. Згушњавам ретке. Моја је глад изван тела. Кушам неизвесност бескраја, у нутрини неба, да осветлим Своје и Туђе снове скривене у звеци дана, уваљане у голо, непристојно Ништа. Чекање се наставља док не освестим сан. А уснућу пре но што ме пробуди смрт. Прареч.

Зрни дан. Осми. Сумраком оивичен.

Зри време. O, зар?

Марија Мирковић

Dio onog što znači voljeti nekog

 

wishingtofly.jpg angela bacon.jpg
Wishing to fly by Angela Bekon.

 

-Kako to uspjevaš, mama?

-Kako uspjevam, šta?

-Kako uspjevaš da nastaviš nakon što je tata otiša. Mislim, provela si sa njim čitav život. Ne mogu ni da zamislim kako je pokušavati da zatvoriš toliko rupa.

-Pa, ne može da se preboli, naravno. Nikad se ne preboli. Nedostaje mi. I još spavam sa upaljenim svjetlom.

-Ali moraš da naučiš da nastaviš. To je dio toga, zar ne?

-Dio čega?

-Dio onoga što znači voljeti nekog. Stvarno voljeti nekog. Kad nekog zaista voliš onda ga ne doživljavaš samo kao produžetak samog sebe. Ne voliš ga samo zbog sebe.

Majka se okrenula prema pozornici. U mraku Albert hola video sam kako joj se plave oči sjaje od suza.

-Ljubav znači umjeti da preboliš – rekla mi je.

 

Toni Parsons, Čovjek i dječak

Prva ljubav (Infekcija)

Megan

Ponekad pomislim

kako njen pogled biva usamljen.

Njene mi oci govore

Da je Tihi okean  zaista star.

Tibet je u oblacima,

i to mi kazuju.

 

Univerzum je tacka u njoj, ne ona u Njemu.

Ne voli politiku, blokove, stranke,

voli slobodu,

cvet, kišu i svoje dvorište.

Ponekad je zateknem kako gleda Mesec.

Imaju istu jačinu, snagu prenošenja i primanja,

snagu jedinstvenosti.

 

Uvukla mi se pod kožu kako kakav krpelj.

Ljudi mi govore da idem doktoru.

Ne želim, želim je večno u sebi.

Strah me je samo,

infekcije.

 

Vladimir Savić, avgust 2016.

Bela tvrđava (Orhan Pamuk)

Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

orhan-pamuk.gif

Nije mi palo na pamet da će on želeti da dok zajedno pišemo, zajedno i sedimo za istim stolom. Čim se on dao na pisanje, ja sam proveravao kako ću ponovo moći da se vratim onoj dokonoj slobodi roba neradnika; prevario sam se. Rekao je da treba da sedimo na dva kraja stola i pišemo jedan naspram drugog: jedino tako, naši umovi, koji će pred nekim opasnim temama hteti da se olenje, radili bi kako valja, jedino tako bismo jedan drugom mogli ulivati radnu naviku i disciplinu. Ali sve je to, znao sam, bio izgovor. Plašio se toga da ostane sam, bojao se da bi se, dok razmišlja, mogao osetiti usamljenim. To sam shvatio i kada je, suočivši se sa praznom hartijom, počeo da mrmlja tako da sam mogao da ga čujem, očekivao je da unapred odobrim ono o čemu je želeo da piše. Nakon što je naškraba nekoliko rečenica, radoznalo i bez ikakve nadmenosti, već nekako detinje skromno, stade da mi pokazuje što je napisao: da li je to možda nešto o čemu vredi pisati? Naravno, potvrdio sam da jeste.

Tako sam ja za dva meseca o njegovom životu saznao onoliko koliko nisam mogao saznati za jedanaest godina. Njegovi su živeli u Jedrenu, gradu u koji smo mi kasnije otišli zajedno sa sultanom. Otac mu je umro veoma rano, nije bio siguran ni da je upamtio njegov lik. Majka mu je bila jedna vredna žena. Kasnije se preudala. Sa prvim mužom imala je dvoje dece, jedno muško i jedno žensko. Sa drugim je, pak, imala četiri sina. Taj čovek je bio jorgandžija. Dete koje je najviše volelo da uči, bio je, naravno, Hodža. Saznao sam da je on bio i najpametniji, najsposobniji, najvredniji i najjači među braćom. On je bio i najpošteniji. Svih njih, sa izuzetkom sestre, sećao se sa mržnjom, ali nije bio sasvim siguran da li je sve to imalo veze sa pisanjem. Ohrabrio sam ga, možda i zato što sam još tada naslutio da ću znatno kasnije taj stil i tu njegovu životnu priču prihvatiti kao da su moji. Bilo je nečega u njegovom jeziku i držanju što sam voleo i želeo da naučim. Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim, a ja svoj volim.

Bela tvrđava (Orhan Pamuk)

Lakoća i težina

1967 Las piernas de martina

“Ljutio se na samog sebe, ali onda je pomislio kako je, u stvari, sasvim prirodno što ne zna šta želi.Čovjek nikad ne može znati šta treba da želi, jer živi samo jedan život i nikako ne može da ga uporedi sa svojim prethodnim životima, niti ga u sljedećim životima popraviti.

Je li bolje biti s Terezom ili ostati sam?

Nema nikakve mogućnosti da proveri koja je odluka bolja jer ne postoji mogućnost poređenja. Čovjek proživljava prvi put sve i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vrijedi život ako je prva proba života već sam život? Život je onda uvijek sličan skici.

Samo, ni skica nije prava reč, jer je skica uvek nacrt za nešto, priprema za sliku.
A skica koja je naš život je skica ni za šta, crtež iz koga ne slijedi slika.”

Nepodnošljiva lakoća postojanja, Milan Kundera

LUTANJE ZA SVOJOM ZVIJEZDOM

knjiga_davidova_zvezNaslovljen jednim amblematičnim jevrejskim znakom, koji u našoj svijesti nosi prepoznatljivo breme velikih prostora sreće ljudi i naroda, Davidova Zvijezda se resemantizuje po ko zna koji put i dobija nova smisaona značenja kao rezultat kontekstualne obrade sjajnog majstora pripovijedanja Zuvdije Hodžića.
Na početku, romanu se otvaraju kapije jednog grada ili jednako, kapije jedne bajke, kao u drevnim pričama iz 1001 noći, ulazi se unutra da bi se krenulo na ono dugo putovanje ka upoznavanju i pošto identifikujemo samog sebe izlazimo kroz drugu kapiju grada, ili svejedno zatvaramo poslednji odlomak jedne bajke koja se više ne zove 1001 noć već 1001 dan. Naslov romana koji cijelo vrijeme defiluje u metatekstu kao “1001 dan” a ne može preskočiti Davidovu Zvijezdu kao simbol čovjekove sreće i snage, jednom jeste i kao prevrtanje proverbijalnog pripovijedanja Istoka a zatim – semantička nadgradnja: “Na Istoku svaka priča ima dva lica. Jedna se otkriva danju, druga noću, nikada i nikome obje”.
Putovanje Davida Šahana u Bagdad na čudesan način podsjeća na san, sanjan mnogo ranije, ili bolje rečeno, njegovo realno putovanje nije ništa drugo sem kopija onog putovanja u snu, u bajci ili u podsvijesti.

Ovo jeste pokušaj autora da izbriše granicu između sna i jave, mašte i onoga što se stvarno dešava, fikcije i fakcije, paradigmatske istine i cikličnog obnavljanja sreće.
Od početka do kraja, roman jeste himna posvećena umjetnosti, daru pripovijedanja. Ruši se Bagdad, ali ostaje bajka unutar koje nema više privilegovanih, tu su svi ravnopravni. “U njoj su jednaki bogati kalif Al-Rašid i ubogi grnčar Abu-al-Ataijah, pjesnik koji je odbio sve Al-Rašidove ponude samo da bi, ogrnut olinjalom derviškom hrkom, mogao da živi kako mu je volja i govori stihove kakve hoće”.

Paralelno odvijanje jednog života u podnožju Prokletija gdje sudbina političkih, konfesionalnih, plemenskih, nacionalnih, državnih i drugih ukrštanja diktira životnu filozofiju stanovništva ovih krajeva, sa Bagdadskim pazarom kao iz bajke, jeste originalna ideja gdje se pokazuje snaga uopštavanja i univerzalnost pripovijedanja. “Sve se može kupiti: porculan i svila iz Kine, brokat, noževi i sablje iz Arabije, posuđe iz Sirije, bez iz Egipta, zelje iz Irana, vosak i krzno iz Rusije, lazurni kamen iz Turske, mirođije iz Indije, pravi i lažni biseri, zlato i dragulj, broševi, manine i minđuše, đerdani od sedefa i ćilibara, ljekoviti uvarci od voća i trava, melemi od ječmenog slada i suhih krušaka, slatko od lišaja, pekmez od ruža, mirisi od rajskog drveta, jasmina i ambre, narcisa i palminog cvijeta, mažurana i bosioka. Perzijaneri i halije od jagnjeće vune, prostirke od krzna, bagrenasta boja od štitastih vaši, medni sok od izlučevina pustinjskih insekata, trijeslo za štavljenje kože, sezamovo ulje šarlagan…”

Pripovijedanje o lažnom mesiji Šabataj Cevi za koga istorijski podaci svjedoče o njegovom utočištu i kraju njegovog života u ulcinjskom Starom gradu jeste sublimacija lutanja za svojom Zvijezdom. To je ona jevrejska duševna snaga koja u vrijeme velikih kriza proizvodi Mesiju, obaveznog spasioca, možda lažnog ali onog kome svi vjeruju: “Jevreji su stoljećima očekivali Mesiju. San o njemu nosili su u sebi, nasljeđivali ga. Živjeli su s njim kao što se živi s molitvom. San o Mesiji bio je neodvojiv od jave, nasušan kao hljeb, voda i vazduh… – Ja sam Mesija! – odzvanjalo je u jevrejskim srcima širom Zemlje. – Ti si Mesija! – uvjeravali su ga svi kojima je Mesija bio neophodan. – Nije! – usprotivili su se rabini i dajani ali ih više niko nije slušao. Uzaman su izrekli herem i izopštili ga”. “Kao priča o vođi kojem su drugi vjerovali više nego on sebi, o čovjeku koji je u sebe vjerovao više nego drugi u njega, povjest o Šabataju će vam se, svakako, činiti poznatom. Istorija pamti mnoge vođe i Mesije, pa i takve koji su, kao on, vjerovali da će promijeniti svijet, da bi u strahu za sopstveni život, iznevjerili tisuće sljedbenika koji su im, i nakon svega, vjerovali”.

Isprepletanje raznih govornih formi i kad-kad naizgled neusklađenih, prisustvo bajke i iznenadno povlačenje paralela od Prokletija do Bagdada, od Ulcinja do Izraela, svrstavaju prozu Zuvdije Hodžića u krug velikih romana magičnog realizma.
Ako u čuvenom romanu “Gusinjske godine” autor opiše epske događaje unutar jednog vrlo uskog životnog prostora u podnožju Prokletija gdje zamalo da se desi haos ulaska velikih svjetskih sila u jednom ratu apokaliptičkih dimenzija, sljedeći put u romanu “Davidova Zvijezda”, ovo usko polje sa jednom granicom u sredini i koje postaje predestinacija životne sudbine ljudi pored nje, postaje mjesto drama gdje se u više slučajeva prelama kroz psihu, viziju i personaliziranu dramu autora.
Životna filozofija ljudi koji se nasilno graniče ili se pak presijecaju granicom po sredini osuđeni da budu s one ili s ove strane granice, njihova životna etika koja kao talac nosi čitav taj teret nasilja i trauma koji mu se sugerira kao apriorna krivica, jeste čitav jedan svijet koji paradira i prelama se pred očima jednog infantilnog lika u čijoj će se viziji kasnije izgraditi kao romaneskna drama, sa autorom koji u sami centar čitave ove zbrke stavlja čovjeka kao biće koje mora sve da prevazilazi, kao ovjekovječavanje ili kao nadživljavanje nasilja.
Albanska, ili recimo balkanska, tema proze Zuvdije Hodžića počinje da se demitizuje već u njegovim pripovijetkama u zbirci “Zima”, monumentalizira se i u kontekstu međunarodnih zbivanja u romanu “Gusinjske godine”, da bi se personalizirala i kao sreća i kao drama sa svim varijacijama, uzdižući se do univerzalnog kroz arhetip znakova kao sudbina, kao iskustvo, kao filozofija, kao ona tačka u kojoj se svijet ogleda.
Prevod na albanski jezik prirodno zaokružuje opus ovog autora unutar albanske književnosti. Ramiz Kelmendi je uradio vrlo dobar prevod, oprezno i hrabro prenoseći briljantni jezik književnog teksta Zuvdije Hodžića.

Preuzeto sa : http://www.sveske.ba/en/content/lutanje-za-svojom-zvijezdom

The Last Hotel: Patti Smith

The last hotel
I can see the black wall
I can see the silhouette on the window
He’s talking, at a rhythm
He’s talking, at a rhythm
But, I don’t care
I’m not interested in what he’s saying
I’m only interested in the last hotel
I’m only interested in the fact that it’s the last hotel
Deep, discordant, dark, sweet
The last hotel
The last hotel
Ghosts in my bed
The goats I bled
The last hotel